Фондација „Миодраг Јовичић” у сарадњи са Правним факултетом Универзитета у Београду расписала је конкурс за најбоље урађен докторски рад из области уставног права и политичког система који је одбрањен на правним факултетима универзитета у Републици Србији и Републици Српској.

   Жири за доделу награде Фондације „Миодраг Јовичић” у саставу проф. др Драгољуб М. Попивић, проф. др Јовица Тркуља и проф. др Драган Стојановић 28. септембра 2018. године је једногласно одлучио да Управном одбору Фондације предложи да ту нагрaду за годину 2018. додели др Душанки Комненић и др Милошу Станићу за одличан докторски рад из области уставног права и политичког система.

ОБРАЗЛОЖЕЊЕ

   1. – Др Душанка Комненић је рођена 1959. године у Билећи. Основну школу и гимназију завршила је и Дубровнику. На Правни факултет Универзитета у Београду уписала се 1978. и дипломирала 1982. Последипломске докторске студије уписала је на Правном факултету Универзитета у Унион у Београду. Докторирала је с одликом маја 2017. године, одбранивши докторску дисертацију на тему: „Право на мирно уживање имовине у пресудама и одлукама Европског суда за људска права донетим у поступцима у којима су бивше југословенске републике биле одговорне државе“.

   Након дипломирања радила је у предузећу „Ласта“ Београд, на пословима правног референта за заступање и израду нормативних аката. Потом је радила у Институту за унапређивање робног промета у Београду на месту директора развоја и у друштвеном предузећу “D & R“ као директор предузећа. Од 2000. године запослена је у Дирекцији Републичког фонда за пензијско и инвалидско осигурање, где обавља послове руководиоца групе за правну подршку у Сектору за односе с јавношћу.

   Докторска дисертација др Душанке Комненић под насловом „Право на мирно уживање имовине у пресудама и одлукама Европског суда за људска права донетим у поступцима у којима су бивше југословенске републике биле одговорне државе“ написана је на 350 страница на основу проучавања грађе која обухвата 530 библиографских јединица, значајан брoј српских и страних прописа, те домаћих и страних судских одлука, који су садржани у 677 фуснота. Реч је о богатој грађи која обухвата: (1) моногрфије и уџбенике, (2) чланке (3) извештаје, (4) резолуције, стратегије, програме, (5) историјске документе, (6) правне изворе, (судске одлуке) и (8) праксу Европског суда за људска права.

   Дисертација садржи увод, четири дела и закључна разматрања. У уводу се пружају основна обавештења и кратак осврт на историјски развитак појма својине. Први део је посвећем појмовима својине и имовнине у грађанском праву. Циљ излагања је притоме да се поменути појмови јасно разлуче, што је посебно важно с обзиром на недоумице које су у томе погледу јављају, а изазване су текстом Конвенције за заштиту људских права и основних слобода. У другом делу ауторка разматра право на имовину као људско право, а у трећем распад СФРЈ, који је подробно приказала. Четврти део тезе је онај који представња тежиште читавог рада. Тај део је посвећен поступцима пред Европским судом за људска права који су били покренути против нових држава насталих као државе-наследнице на тлу некадашње Југославије. У томе делу своје тезе ауторка се посветила разматрању конкретних случајева, расправљаних пред Европским судом за заштиту људских права који су се односили на заштиту имовине, минуциозно их анализирајући саопштавајући сопствене погледе и коментаре тих пресуда. Тај део докторске дисертације је најдужи (стр. 113-291), будући да представља суштински и најважнији резултат напора које је кандидаткиња учинила у своме истраживању. Након ових делова ауторка је своје ставове лепо и јасано синтетизовала у закључним разматрањима. На крају је обиман списак коришћене литературе (стр. 310-350).

   На основу увида у рукопис докторске дисертације Душанке Комненић жири је закључио да њен рад представља смели захват и пионирски рад у једној материји чије познавање је од великог значаја за судску праксу у свим државама на територији некадашње Југославије. Структура рада је кохерентно постављена, аргументација је јасна, ваљана и садржински исцрпна, закључци су изведени на основу изложене материје и јасно показују да дисертација како у целини тако и у свим саставним деловима представља оригиналан и самосталан научни рад. Читање њеног текста је пријатно, захваљујући вештом сналажењу у разноврсној материји, чије везивно ткиво представља заштита имовине пред Европским судом за људска права. Закључци до којих је ауторка дошла су самостално обликовани и јасно саопштени.

   2. – Др Милош Станић је рођен 1983. године у Лозници где је завршио основну школу и гимназију. Правни факултет Универзитета у Београду је уписао школске 2002/2003. године, где је дипломирао 2006. године, са просечном оценом 8,77. На Правном факултету Универзитета у Београду је 2008. године завршио и мастер студије. Током основних студија је добијао републичку стипендију, а био је и стипендиста Фонда за младе таленте Републике Србије. Такође, током основних студија, награђиван је 2006. године за одличан успех постигнут у учењу и стицању знања.

   Правосудни испит је положио 2009. године. Након дипломирања радио је у Другом општинском суду у Београду, затим у Првом основном суду у Београду и то прво као судијски приправник, а затим као судијски сарадник. Радио је од децембра 2013. године, па све до јуна 2014. године у Министарству правде Републике Србије, у Сектору за европске интеграције. Од јуна 2014. године запослен је у Институту за упоредно право у Београду, са тренутним звањем научни сарадник. Дана 18. децембра 2017. године је са одликом одбранио докторску дисертацију са темом „Правна природа посланичког мандата“, на Правном факултету Универзитета у Београду. Aутор je или коаутор већег броја чланака, највећим делом из области уставног права. Говори енглески, немачки и македонски, а служи се француским језиком.

   Дисертација Милоша Станића „Правна природа посланичког мандата“ написана је на 308 страна и у свему је усаглашена са стандардима Универзитета у Београду у погледу форме и садржаја докторске дисертације. Израђена на основу проучавања грађе која обухвата 258 библиографских јединица, значајан брoј српских и страних прописа, те домаћих и страних судских одлука, који су садржани у 1213 фуснота. Грађа коју је кандидат користио за израду дисертације писана је на српском, хрватском, словеначком, енглеском, француском, немачком и шпанском језику. Текст дисертације је подељен у десет поглавља од којих је прво поглавље увод, а последње закључак.

   Предмет дисертације је правна природа посланичког мандата у условима савремених представничких режима. Аутор је одредио појам посланичког мандата, односно шта је то императиван, а шта слободан мандат, те у којим условима и који су разлози настајања једног или другог типа. Затим, испитао је њихове границе, као и функцију. Циљ  истраживања аутора је постизање бољег разумевања правне природе посланичког мандата, о чему данас, како у науци тако и у публицисти, постоје извесне дилеме. Овако постављен циљ је од нарочитог значаја за Србију, имајући у виду решења Устава од 2006. године и заблуду у јавности о правној природи мандата народних посланика. Конкретни задаци истраживања су произашли из општег циља и они су били: преглед и систематизовање позитивноправних решења, као и теоријских схватања, која се тичу правне природе посланичког мандата, приказ историјског развоја и актуелних тенденција; најзад, испитивање усаглашености решења у Србији са савременим тенденцијама.

   На основу увида у рукопис докторске дисертације Милоша Станића жири је закључио да његов рад представља оригиналан и самосталан научни рад, квалитетну студију једног веома сложеног и контроверзног института уставног права, којег је аутор проучио, водећи рачуна о прошлости, из савременог угла. Аутор није само дао успешну синтезу досадашњег развоја представничког мандата, премда би и то сам по себи био подухват вредан хвале, јер много је супростављених и непрочишћених ставова о природи мандата посланика. Он је покушао да пружи нову дефиницију слободног посланичког мандата, одредивши и његове функције, у чему је, добрим делом, успео. Поред тога, он је објаснио и у којим се околностима слободан посланички мандат доиста остварује. Аутор даје и нову слику о императивном мандату, којег не третира као сасвим превазиђену категорију. Овај то не може бити, јер у једном броју уставних система он се јавља у неколико варијанти.

   У целини посматрано, Милош Станић је, обрадивши предмет своје докторске дисертације, методолошки свестрано и упоредно-правно богато, стао у ред оних аутора који снажно афирмишу принцип слободног мандата у измењеним условима и оквирима савремене представничке демократије.

*

   Када се посматрају као целина ове две докторске дисертације једнодушна је оцена жирија да оне спадају у понајбоље дисертацијe одбрањенe последњих година у Србији из области уставног права и политичког система. Садржином и формом, ове дисертације се сврставају у солидне теоријске домете и имају низ додирних тачака са стваралаштвом академика Миодрага Јовичића. Стога је жири једногласно донео одлуку да се награда Фондације „Миодраг Јовичић“ за годину 2018. додели др Душанки Комненић и др Милошу Станићу за одличне докторске радове из области уставног права и политичког система.

У Београду, 28. септембар 2018.

ЧЛАНОВИ ЖИРИЈА

           др Драгољуб М. Поповић, редовни професор
Правног факултета Универзитета Унион

               др Јовица Тркуља, редовни професор
Правног факултета Универзитета у Београду

др Драган Стојановић, редовни професор
Правног факултета Универзитета у Нишу