Жири за доделу награде Фондације „Миодраг Јовичић“ у саставу професор др Будимир Кошутић, председник, професор др Драгољуб Поповић и професор др Милан Подунавац, 25. јуна 20013. године једногласно je одлучио да Управном одбору Фондације предложи да нагрaду Фондације „Миодраг Јовичић“ за годину 2013. годину додели академику Љубомиру Тадићу, редовном професору Филозофског факултета Универзитета у Београду.

ОБРАЗЛОЖЕЊЕ

   Љубомир Тадић је рођен 14. маја 1925. године у Смријечну (општина Плужине) у Црној Гори. У родном месту је похађао основну школу, а пети и шести разред Реалне гимназије завршио је у Никшићу. Народни устанак у Црној Гори и активно учешће у Народноослободилачкој борби прекинули су редовно школовање младог Тадића. После рата, јануара 1946. године, Тадић завршава у Сарајеву седми и осми разред Реалне гимназије. Студирао је правне науке на сарајевском и београдском Правном факултету, а филозофију, социологију и политичку економију на Институту друштвених наука у Београду. Студије на Институту друштвених наука је окончао 1951. године, а на Правном факултету у Београду дипломирао је 1952. године.

   За асистента на Правном факултету у Сарајеву изабран је 1954. године. Школску 1956/57. годину провео је на студијском боравку у Паризу и тај боравак је искористио за доношење одлуке о теми своје докторске дисертације и за почетак припреме њене израде. Дисертацију „Филозофске основе правне теорије Ханса Келсена“ одбранио је на Правном факултету Универзитета у Љубљани 1959. године. Под истоименим називом, тај рад је, као књигу, објавила издавачка кућа „Веселин Маслеша“ у Сарајеву 1962. године. Љубомир Тадић је још пре одбране докторске дисертације 1959. године имао велики број објављених радова, те је 1960. године био изабран за ванредног професора, а не за доцента на Правном факултету Универзитета у Сарајеву. Несумњиво, за доношење одлуке о томе да асистент Тадић прескочи звање доцента пресудну улогу је имао квалитет докторске дисертације „Филозофске основе правне теорије Ханса Келсена. Прилог критици чисте теорије права“. У дисертацији је Тадић одредио свој приступ према истраживању уопште и своју усмереност у политичкој и правној филозофији. Настојећи да оствари идеал „чисте теорије права“ или „чисте правне науке“, очишћене од свих вредносних судова, Келсен је покушао да на пољу права учини оно што је Хобс извршио на пољу социјалне и политичке филозофије, Спиноза на пољу етике, а Лајбниц на пољу етике и политике. Непосредан подстицај за тај покушај Келсен је добио из неокантовског учења такозваног бечког круга, који је свео филозофију на логику и теорију сазнања. Келсенов покушај стварања вредносно неутралне правне науке могао се, према томе, кретати само у оквирима правног позитивизма. Тадић је тај Келсенов приступ подвргао критици са становишта друштвене мисли, утемељене на Аристотеловој практичној филозофији и Марксовој „филозофији праксе“. Наглашавајући Марксову синтагму о „безобзирној критици свега постојећег“, Тадић је већ тада дошао у мисаони сукоб са свим идеологијама које су служиле оправдању власти.

   Тадић је 1. октобра 1962. године изабран за управника Одељења за правне и политичке науке Института друштвених наука у Београду у звању вишег научног сарадника. Објављује, у том раздобљу, дела Револуција и слобода и Предмет правних наука. Тадић прелази 1965. године на Филозофски факултет Универзитета у Београду и у периоду од априла 1965. до 1969. године предаје социологију политике и права. Звање редовног професора стиче 1969. године. Као професор Филозофског факултета у Београду објављује изузетно вредна дела: Поредак и слобода. Прилог критици политичке свести (1967), Традиција и револуција (1972), Социологија политике и права (1974) и Право, природа и историја (1975). Пошто државна власт није успела да примора надлежне органе Филозофског факултета у Београду, на начин предвиђен законом (гласовима представника друштвене заједнице у Савету Факултета), да удаље професора Тадића и још седморо његових колега са Филозофског факултета Универзитета у Београду (што је одлучено у врху Савеза комуниста СФРЈ), то је учињено на бруталан, нелегитиман начин посебном одлуком Скупштине Социјалистичке Републике Србије 1975. године. Тиме је настављена пракса комунистичке власти у Србији да одстрањује најпризнатије професоре са Универзитета у Београду, започета одмах по окончању рата (ту судбину доживели су великани као што су били професори Тома Живановић, Живојин Перић, Слободан Јовановић и многи други). У другим бившим југословенским републикама то уопште није чињено или није чињено на тако безобзиран начин (и поред блиских односа одређених професора Свеучилишта у Загребу са усташком влашћу), што је несумњиво допринело нашем савременом свеукупном страдању.

   Љубомир Тадић се у времену ауторитарног социјализма није истицао само озбиљним научним радом и бритком теоријском критиком тадашњег друштвеног поретка, већ је својим смелим личним држањем и грађанском храброшћу умео одлучно да се супротстави и највећим партијским и државним ауторитетима тога времена. Заједно са још седморо колега удаљених са Одељења за филозофију и социологију Филозофског факултета у Београду 1975. године, Тадић је наставио 1980. године да ради као научни саветник у Центру за филозофију и друштвену теорију Института друштвених наука Универзитета у Београду. У оквиру пројекта „Језик и рационалност“ тог института за филозофију и друштвену теорију настало је изузетно вредно дело Љубомира Тадића, 1995. године, Реторика, Увод у вештину беседништва. У предговору, Тадић наводи да је књига писана у тешким временима која су задесила наш народ. „Писана је под непосредним притиском збивања изазваних грађанским ратом у коме је ишчезла, залагањем домаћих сецесиониста и уз свесрдну помоћ наших моћних непријатеља у свету, заједничка држава Јужних Словена.“ Осим тога, захваљујући деловању те групе „праксис филозофа“, наша јавност и наши студенти сазнали су за Расла, Витгенштајна, Мура, Јасперса, Хајдегера, Сартра, Мерло-Понтија, Арона, Попера и друге великане светске филозофске баштине. 

   Изузетно дело професора Тадића постало је познато далеко ван граница тадашње Југославије. Тадић предаје као гостујући професор на универзитетима у Падерборну, Констанцу и Гисену (Савезна Република Немачка) школске 1976/77. и 1981/82. године. Држи наставу и на универзитетима у Мексику и Паризу. Учествује на научним симпозијумима у Бостону, Женеви и Милану. Августа 1989. године, на Светском филозофском конгресу у Единбургу, подноси реферат „Legimität und Revolution“.

   Био је члан редакцијских колегијума у најугледнијим часописима тадашње Југославије, као што су сарајевски Преглед, Политичка мисао и Praxis у Загребу. Поред тога, обављао је и дужност главног уредника часописа Филозофија у Београду и активно учествовао у раду редакције часописа Praxis international.

   Љубомир Тадић је 12. децембра 1985. године изабран за дописног члана Српске академије наука и уметности, а за редовног члана девет година касније. Приступну беседу „О позиву интелектуалца – једно гледиште“, одржао је 31. маја 1995. године.

   Тадић је активно учествовао у раду низа одбора Српске академије наука и уметности, пре свега у Одбору за филозофију и друштвену теорију, био је члан Етнографског одбора до 2001. године, затим члан Научног већа Балканолошког института, Међуодељенског одбора за проучавање положаја српских мањина у другим земљама и националних мањина у Србији.

   Академик Тадић је, од оснивања 1988. године, председник Друштва српско-јеврејског пријатељства. Носилац је многих друштвених признања, између осталих: Ордена заслуге за народ, Ордена рада са златним венцем и Медаље за храброст. Седмојулску награду је добио 1990. године.

   Професор Тадић је објавио велики број књига, студија, чланака и политичких текстова. Један део његовог вредног опуса објављен је у издању Завода за уџбенике и наставна средства Србије и Службеног гласника 2006–2008. године. Изабрана дела садрже седам томова: I том Филозофија права, II том Поредак, ауторитет и слобода, III том Традиција, легитимност и револуција, IV том Наука о политици, V том Јавност и реторика, VI том Филозофија у времену и загонетка смрти и VII том Криза и „великосрпски хегемонизам“.

   Очигледно је да радови професора Љубомира Тадића обухватају велика подручја теоријских идеја и проблема, изазова и противречности с којима се европска и наша друштвена мисао сусретала и сукобљавала у XX веку. Противречности између различитих теоријских и идеолошких категорија, како је то добро запазио академик Војислав Становчић, долазиле су до изражаја у политичкој и правној пракси, као и у трагичним судбинама људи. Тадић је у својим делима критички и аналитички осветљавао те различите идеје и појаве, неке прихватао, неке критиковао, неке оспоравао и аргументима побијао. Није могуће, нити потребно, у образложењу разлога зашто је академику Тадићу додељена награда фондације академика Миодрага Јовичића, упустити се у подробну анализу радова тог вансеријског аутора. Много је важније разумети како је било могуће да у својим покушајима да допринесе хуманом дограђивању света, у времену великих и оштрих друштвених турбуленција, професор Тадић сачува кохерентност, континуитет и теоријску усмереност свог стваралаштва. У истраживању улоге интелигенције у отимању слободе из руку једног, у основи, ауторитарног режима какав је постојао у СФРЈ, брзо ће се открити да су веома ретке храбре, одважне и праведне личности каква је Љубомир Тадић. Интелигенција је, како је основано приметио Јагош Ђуретић, сем изузетака, у ризичним ситуацијама и кризним временима више заводила него предводила, више урањала у егзистенцију него уживала есенцију, више је узвишене идеје проповедала него их својим делом потврђивала, бивајући притом, по правилу, увек неспремна да позитивно одговори на онај славни искушавајући изазов: Hic Rodus hic salta.

   Не може се, наравно, рећи да је то био случај само са интелигенцијом у бившој Југославији. Довољно је истражити понашање интелигенције у две најмоћније државе Европске уније, Немачкој и Француској. Долазак националсоцијалистичке партије на власт у Немачкој 1933. године и њен опстанак на власти до краја Другог светског рата омогућен је и активном подршком, или одсуством отпора, не малог дела немачке интелигенције. Хајдегер, Шмит, Ларенц, Маунц, Хубер, Форстхоф били су велика имена светске и немачке филозофије и правне науке пре доласка Хитлера на власт, који не само што нису одбили да сарађују с том влашћу, него су узели и активно учешће у њој. Карл Шмит је у свом делу Verfassungslehre из 1928. године истраживао институте Вајмарског устава из 1919. године, којима се штите у том уставу призната људска права и слободе, да би већ у делу Die Rechtswissenschaft im Führersstaat из 1935. године написао да је „закон план и воља фирера“. Карл Ларенц је, преузимајући место шефа катедре од свог јеврејског претходника 1933. године, објавио расправу о томе како ослободити немачку правну науку од „јеврејских натруха“. Наведено раздобље немачке филозофске и правне мисли остало је до данас недовољно истражено, а немачки писци указују на то да су и Ларенц и Хубер и Маунц дали велики допринос у послератној обнови демократије у Савезној Републици Немачкој..

   Социјалистичка Федеративна Република Југославија, наравно, није била тоталитарна држава каква је била националсоцијалистичка Немачка, али није била ни демократска држава, већ ауторитарна. Слободу је требало освајати, а освајање слободе било је скопчано с ризиком егзистенције. Интелектуалци Тадићевог кова су отуд били ретки у таквој држави. Поставља се стога питање: који су то чиниоци утицали да се професор Тадић сврста у те ретке интелектуалце. Одговор је могуће изнаћи увидом у основне идеје његове политичке филозофије, али и у изузетној структури његове личности.  
 
   Основна мисао којом је прожето целокупно стваралаштво Тадићево јесте мисао слободе. Тадићу зато није било тешко да закључи да је победоносни социјализам у свом „државном омотачу“ флагрантни случај колективне неслободе, односно случај велике обмане и илузије радничке класе. Оцењујући то ново социјалистичко друштво са становишта слободе, Тадић је закључио да оно представља корак назад у односу на тековине капиталистичког друштва. Јер, капиталистички поредак друштвених односа, успостављен на либералним традицијама с много смисла за индивидуалне слободе и с мало слуха за материјалне претпоставке једнакости у слободи, био је још увек прогресивнији од успостављеног облика социјализма у државном омотачу. Постојало је, и постоји, ипак суштинско ограничење тог облика капиталистичког друштва, који је Маркс изражавао синтагмом „еманциповано ропство“, а Тадић подвргао разложној критици.

   Очекивана пропаст социјализма у државном омотачу и поновни узлет либералног капитализма крајем XX и почетком XXI века не значи да је наступио „крај историје“, како тврди Фукујама, нити да се капитализам ослободио „мртвог чвора“ под властитим грлом. У процесу необузданог увећавања економске и социјалне неједнакости, како на унутрашњем, тако и на међународном плану, огромна већина светског богатства већ је прешла у изузетно мали број руку. Задивљујући развој технологије, који измиче људској контроли, често чини човека сувишним у процесу производње. С друге стране, у трци за све ређим изворима енергије, здраве хране и питке воде, и оне државе које то не желе приморане су због политике других да развијају средства могућег тоталног уништења света.

   Капиталистички свет, у коме данас живимо, афирмисао је систем вредности у чијем је средишту више него икад новац. У суштинском смислу, свеопшта вредност новца као моралног добра потврђује да смо данас удаљенији од стварне човекове еманципације и у политичком и у економском смислу, упркос бучној демократској реторици. Новцем се може произвести свака истина, може да се изврши и ревизија историје и може се кривац прогласити за жртву а жртва за кривца. Покушава се то урадити и са српским народом, а величина Тадићева јесте у томе што је реаговао у складу са максимом Хане Арент: „Ако сам нападнута као Јеврејин онда се морам и бранити као Јеврејин.“

   У зборнику радова посвећених Љубомиру Тадићу (приредили Јагош Ђуретић и Илија Вујачић – издавачи Албатрос плус и Службени гласник 2012), Ђуретић основано закључује: „Саосећајући тако у великој и непринципијелној неправди која се чинила и чини његовом народу, али без једне речи мржње на рачун других народа, Тадић тиме ни за јоту није одступио од своје филозофије слободе и својих хуманистичких уверења. Стога су се превише удаљили од истине сви они који су у таквом његовом држању препознали српски национализам, па чак и ратно хушкаштво. Тиме су само покушали да безразложно и неоправдано једну чисту и кохерентну животну филозофију учине контроверзном и спорном.“

У Београду, 27. јун 2013.

ЧЛАНОВИ ЖИРИЈА

др Будимир Кошутић, редовни професор
Правног факултета Универзитета у Београду

2015.др Драгољуб Поповић, редовни професор
Правног факултета Универзитета Унион

др Милан Подунавац, редовни професор
Факултета политичких наука Универзитета у Београду