Жири за доделу награде Фонда „Миодраг Јовичић“ у саставу: академик Војислав Становчић (председник), проф. др Вучина Васовић и др Маријана Пајванчић једногласно је одлучио 6. јула 2008. године да Управном одбору Фонда предложи да награду Фонда „Миодраг Јовичић“ за годину 2008. додели др Лидији Басти Флајнер, професорки на Институту за федерализам Универзитета у Фрибургу.

ОБРАЗЛОЖЕЊЕ

   Имамо посебну част и задовољство што нам је жири указао поверење да изнесем основне разлоге и аргументе због којих је одлучено да професорица Лидија Баста-Флајнер, постане носилац престижне награде. Задовољство је утолико веће што се овај пријатан догађај одвија у амбијенту чија ме два основна стуба још греју, дају енергију и подсећају на плодне дане учења и боравка у овој средини. Један стуб су чиниле и чине гранитни стубови и делови архитектуре који подсећају на велике античке творевине које су одавале чврстину, озбиљност и стваралаштво једнога доба и једнога амбијента и што је давало посебно осећање сигурности, задовољства и неког поноса свима, посебно студентима. Други стуб још снажније монументалности били су велики професори, научници и ствараоци који су својом оштрином мисли и елоквентности, знањем, стилом и шармом пленили пажњу и уживали поштовање не само студената него и шире јавности. Морамо да кажемо да није нимало једноставно новим генерацијама наставника да продуже и одрже ниво инвентивности, знања и уопште величине својих претходника.

1. Формирање и развој научноистраживачког профила

   У овом великом и престижном амбијенту и здању професорица Лидија Баста Флајнер стицала је знање и завршила факултет 1971, а 1982. бранила докторску дисертацију: „Англо амерички конституционализам и владавина права“. Још у току студија показивала је велики интерес и предиспозиције за проучавање правних и политичких питања што је нешто касније изражено и потврђено у низу њених мањих и већих научних радова.

   Професионална каријера Лидије Басте Флајнер ишла је постепено и узлазном линијом. У периоду од 1974. до 1991. године била је асистенат, затим млађи истраживач, потом старији истраживач на Институту за компаративно право у Београду. Гостујући професор на Институту за федерализам Универзитета у Фрибургу била је од 1991. до 1997. године. Позивана је и боравила као предавач и истраживач на многим европским универзитетима;

   Велика заинтересованост, смисао за селекцију и препознавање кључних проблема брзо су је сврстали у ред познатијих имена у нашој правној и политичкој средини.

2. Управљачке функције у друштвеним
и научним институцијама

   Централна преокупација Лидије Басте Флајнер била је научна делатност, али је она била присутна и активна и у другим областима које су биле у тангенти са научном делатношћу. Постала је тако Директор међународног центра за истраживање и консултовање Института за федерализам у Швајцарској, професор на универзитету у Фрибургу, и обављала више од десетак значајних функција у домаћим и међународним телима и организацијама.

3. Предавачке активности

   Основне предавачке активности имала је на Правном факултету Фрибург универзитету. Држала је, уз то, предавања у Женеви у Центру за политику сигурности, у Лугану такође и по позиву на значајним универзитетима у другим земљама.

   Учествовала је својим запаженим радовима или излагањима на више од шездесет међународних скупова, конгреса и округлих столова у многим земљама од Албаније, Бугарске и Француске до Аустралије, Кине и Чилеа.

4. Публиковани радови на српском
и другим језицима

   У значајније публиковане радове на српском језику професорице Басте-Флајнер спадају: Политика у границама права (1984); Право и језичка права (ко-аутор 1992); Југословенске мањине и суседне земље и њихова права (ко-аутор, 1992).

   Професорка Баста Флајнер објавила је много више радова на другим језицима него на српском. Замашну списатељску активност показује податак да је објавила преко 150 мањих и већих референтних чланака широм света.

5. Основне научноистраживачке области

   Професорка Лидија Баста-Флајнер се понајвише бавила уставноправном, државном и политичком теоријом, компаративним уставним правом (првенствено људским правима и конституционализмом уопште), као и теоријом федерализма и посебно заштитом мањинских права; такође уставним аспектима транзиције и конфликтне трансформације у централној и источној Европи.

   Избор и карактер тема-наслова наведених дела, њихова текстуална ширина и дубина довољно речито говоре о амбицијама, предиспозицијама и смислу за препознавање неких великих или кључних проблема права и политике и о храбрости ауторке да се истрајно с њима хрва. Познавање више страних језика омогућило је ауторки да буде у контакту са релевантним идејама познатих аутора широм света. Нећу се овом приликом бавити свим или многим њеним радовима већ ћу се концентрисати на два који на најбољи начин репрезентују њене интелектуалне и научне могућности и домете и, дакако, разлоге за доделу вечерашњег признања.

   Од првих већих радова треба поменути њено дело: Политика у границама права. У маниру познатијих и виспренијих аутора, професорка Баста-Флајнер поставља и одговара на кључно питање: Зашто се уопште треба бавити неким питањем, у овом случају англосаксонским конституционализмом? Добрим делом, ово методолошко питање истовремено отвара пут за откривање онтологије, односно самог бића или суштине конституционализма. Улаз пречицом на велика врата до једне од највећих ризница правних и политичких достигнућа, односно зачетака тих достигнућа олакшали су ауторки да се концентрише на саму суштину, услове настанка, ефекте и значај конституционализма за правну и политичку теорију и, дакако, његову примењивост у пракси. Уколико се може прихватити мишљење Џона Стјуарта Мила, касније и Слободана Јовановића, о представничком систему као једном од највећих достигнућа у историји цивилизације, било би коректно рећи да је једно раније, исто тако велико цивилизацијско откриће – проналазак, везано за утемељење института конституционализма на енглеском тлу.

   У целини, рад представља озбиљан, амбициозан и успешан покушај проблематизације неких основних питања начина кроћења, ограничавања и контроле политичке власти у англосаксонској теорији и пракси. Стазама-страницама ауторкиног рада у историјски сложеном низу пресудних теоријских и практичних политичких подухвата и достигнућа дефилују велика имена и ствараоци правне и политичке историје од нешто старијих Беконових, Хобса, Лока, Бентхама и Мила до А. В. Дајсија и Валтера Беџота. Присутни су и неки запажени аутори из других земаља који су говорили о особинама енглеског система у контексту конституционализма (попут Монтескијеа). Посебно импресивно делују напори професорке Лидије Басте-Флајнер да дијалогизира, премапостави или конфронтира, а тиме и динамизира, расправу између познатих аутора различитих схватања: Џејмс I и Френсис Бекон против Парламента и Едварда Коука; Хобса наспрам Лока; Блекстона против Бентама. Због тих дијалошких секвенци и извесне реактуелизације неких, чини се, вечитих дилема око извесних кључних питања устава и политике могло би се рећи да књига и није толико историја правне и политичке теорије и праксе колико то јесте и политичка теорија историје конституционализма и политике. Општи утисак о вредности тог садржајног рада не ремете у већој мери неке сувише исхитрене оцене, прејаки тонови и прејарке боје којима ауторка сенчи неке идеје и догађаје из историје енглеског конституционализма, боље рећи конституционализма и политике.

   Други рад јесте још значајнији, обимнији и актуелнији, који за разлику од претходно поменутог, представља много шири подухват и у одређеном смислу терет конституционалне и политичке науке, под насловом: Конституционална демократија у мултикултурном и глобализованом свету, који је ауторка радила заједно са познатим швајцарским професором Томасом Флајнером. Рад је посвећен једном од најтежих, најконтроверзнијих и најнеизвеснијих проблема савременог доба, питању могућности и судбине конституционалне демократије у условима глобалног друштва. Треба ли уопште наглашавати да су читава брда књига већ написана о тој теми у свега две деценије од продора глобалистичких токова у структуру и политику савременог света. Мора се рећи да добар део те продукције не завређује већу пажњу. Исто тако, вредни су поштовања многи радови било да подржавају и промовишу или пак да мање или више оштро критикују појаву глобализације. Поменути рад професора Томаса Флајнера и професорке Лидије Басте Флајнер спада свакако у другу категорију радова о конституционалној демократији и глобализацији. Представља темељан рад у који су уграђени завидни домети познавања како уставно-политичке теорије тако и праксе не само у националним већ и у ширим регионалним и глобалним оквирима.

   На преко 640 страница, организованих у девет основних поглавља односно тематских целина, аутори су успели да компримирају претходно веома аналитички разуђену и океански широку проблематику демократије у мултикултурном и глобализованом свету, да препознају и фиксирају битне кругове проблема и трансформације услова и институција које глобализација собом носи (у сфери државе, права и демократије). Пре свега, обрађени су проблеми настанка, еволуције, функција државе и права, природе човека људских права, владавине права, државе као легалног ентитета, теоријски аспекти модерне државе и њене трансформације, мултикултурна држава као један од изазова будућности са опширнијом анализом и афирмацијом федерализма уз додатак о швајцарском федерализму. Нарочито импресиван утисак који књига оставља на читаоца јесте успешно преплитање појединих развојних етапа и догађаја са идејама о држави и праву познатих мислилаца, филозофа и теоретичара. Мишљења Хегела, Јелинека и других заступника државе као најзначајнијег социјалног феномена који је базиран на људској вољи, у условима глобализације доживљавају радикалне промене. Другим речима, држава као суверена организација власти одиграла је своју историјску улогу и ново време доноси велике промене и државу помера из центра или врха власти у друге пределе концентричних кругова политике. Ранији брак између државе и права почиње да пуца, а улоге да се мењају. Држава се у одређеном смислу и функционално ограничава, а право глобализује и јача. Уставно и међународно право се у много чему поклапају.

   У таквим условима, модерни конституционализам који је базиран на концепту људских бића као универзално једнаких као Homo sapiens и који је негирао факторе као што су културни партикуларитети односно промовисао хомогеност нације није више могао бити прихватљив оквир за заједнички живот неких вишекултурних друштава. Имајући то у виду, аутори тог вредног дела резимирају своја гледања и размишљања о путевима развоја мултиетничких друштава и демократије организују у пет скупова принципа: легитимност, владавину права, учешће у владавини, само-владавина и демократија. Основна идеја, односно порука која се провлачи кроз сва поглавља јесте следећа: „Устави који негирају или игноришу културу као политички фактор треба да мењају основни концепт њихове националне легитимности и да од реалитета мултикултурне различитости сачине базу њиховог конституционалног и политичког система. То јест, они морају да признају културу као суштинску политичку вредност и притоме прихвате промовисање културне различитости као уставног циља.“ Политички систем који је грађен на културној различитости својих људи захтева нови основ за легитимност, наиме, легитимност базирану на концепту мешовите нације.

   Посебно се наглашавају значај, заштита и промовисање слободе и мира за либералну државу, принцип партиципације мањинских културних група у прављењу устава, принцип учешћа у власти културних заједница, принцип аутономије, принцип унапређења различитости при чему се полифонија претпоставља монотонији у музици па тако треба да буде и у политици, и наглашава значај демократије. Великим делом, тај ток мисли предодређује и карактер укупног политичког система. Зато у мноштву могућих модела демократије аутори фаворизују консензуалну демократију насупрот мажоритарне демократије са правилом „победник узима све“. Иза те констатације стоји одговарајуће објашњење и аргументација. Према мишљењу аутора, демократија се своди на оно што је још давно Линколн дефинисао као владавина народа, од народа и за народ, додуше, у знатно иновираном виду. У ствари, нама изгледа да демократски пројект наших аутора представља још у већој мери неку врсту легуре елемената Хабермасове дискурзивне демократије, Лајпхартове консоцијације и Кимликиног мултикултурног грађанства, смештене у оквире федеративног уређења. Стиче се утисак да су аутори храбри и издашни у истицању визије уређења демократије у мултикултурном друштву, а прилично шкрти у истицању и објашњењу проблема који се могу појавити у процесу остваривања такве визије. Мора се ипак рећи да су аутори сасвим свесни сложености дате проблематике и зато констатују да нема коначног одговора на многа питања. Једна питања само могу бити замењена новим питањима. Аутори наглашавају да та теорија државе, неће пружити исцрпне одговоре, већ ће радије поставити нова питања и покренути нове проблеме за расправу. Истовремено, тиме и завршавају напомене аутора.

   Имајући у виду могућност и резултате укупног научног рада професорке Лидије Басте Флајнер у области уставног права и теорије политике као и сарадњу са академиком професором Миодрагом Јовичићем, имамо посебно задовољство да свесрдно подржимо предлог да награда Фонда „Миодраг Јовичић“ припадне управо Лидији Басти-Флајнер.

Београд, 20. јул 2008. године.

ЧЛАНОВИ ЖИРИЈA

Професор др Војислав Становчић
Професор др Вучина Васовић
Професор др Маријана Пајванчић