БЕСЕДA ДОБИТНИКА НАГРАДЕ ФОНДАЦИЈЕ „МИОДРАГ ЈОВИЧИЋ“, 2012. год.
Професор др Јовица ТРКУЉА

   Поштована породицо Миодрага Јовичића,
   Уважене даме и господо,
   Драге колегинице и колеге,

   Дозволите ми пре свега да изразим захвалност свима онима који су учествовали у доношењу одлуке да награда Фондације „Миодраг Јовичић“ буде додељена управо мени. Награда за мој стручни рад у области уставног права и политичког система истински ме је обрадовала и за мене представља изузетну част и признање. Моји скромни радови из те дисциплине и јавна делатност не могу се, наравно, упоредити с бројним и темељитим студијама и самосвојним деловањем Миодрага Јовичића. Крчио је путеве, проширивао видике слободне научне мисли Србијом. Срећан сам ипак што сте оценили да постоји тематска подударност и сагласје између онога што је радио и урадио академик Јовичић и онога што ја покушавам да чиним у свом послу и јавном деловању. Истински сам почаствован чињеницом да сте оценили да сам достојан награде која носи име Миодрга Јовичића.

   Прилика је да се још једном подсетимо тог племенитог човека благе нарави а оштра ока и мисли, да одамо захвалност самосвојном јавном делатнику који је у правној науци постигао крупне и вредне резултате, те постао наш најплоднији и најоригиналнији конституционалиста друге половине XX века.

   Са поносом и захвалношћу посвећујем успомени на академика Миодрага Јовичића своје предавање о његовој просветитељској мисији у Србији. Настојаћу да вашој пажњи предочим шест фрагмената о Миодрагу Јовичићу.

1. Живот Јовичићев његова је слика

   Рођен је на Божић 1925. године у Јагодини. Основну школу учио је у местима службовања свог оца (Београду, Пријепољу, Скопљу, Вучитрну) а гимназију у Београду. У свим тим срединама афирмисао се као веома вредан и свестран ученик, широке културе и разноврсних интересовања и талената.

   Миодраг Јовичић је припадник „нараштаја са најтрагичније распутице у историји српског народа“, нараштаја који није правио историју, већ на којем се историја правила. „Припадник генерације која је пред ступање у живот све имала, ступивши у њега све изгубила... Припадник плејаде петнаестогодишњака који су као голобради дечаци ушли у вртлог Другог светског рата и из њега изашли као људи горког искуства и војници који умеју с оружјем, иако нису служили војску.“ ¹

   Будући да је био симпатизер Српског културног клуба деловао је на платформи „национал-деморатске и државно-бранитељске историјске вертикале“ ² . Противио се закључењу Тројног пакта 25. марта 1941, те је активно учествовао у демонстрацијама 27. марта исте године. Веровао је у снагу југословенске војске, у стару српску славу и надао се да ћемо се одбранити од фашизма уз помоћ западних савезника. Био је опчињен идејама Југословенске равногорске омладине (ЈУРАО), која је настављала линију српских омладинских организација: Уједињене омладине српске – Младе Босне – Омладинске секције Српског културног клуба. Крајем 1943. године активно се укључио у покрет отпора. Био је шифрант у команди Групе јужноморавских корпуса и сарадник-уредник листа Глас Јухора.

   Од октобра 1944. године је мобилисан и борио се за ослобођење земље у Народноослободилачкој војсци. Одликован је Медаљом заслуга за народ 1946. године. Потом је робовао због својих слободоумних идеја и зато што није прихватао диктаторски режим. После осуде упућен је у Забелу на издржавање казне и тамо је затекао своје гимназијско друштво. Они су робијали као чланови Националне револуционарне српске омладине (НРСО), организације проистекле из Југословенске равногорске омладине (ЈУРАО 501).³ По изласку са робије 1947. остао је доследан својим убеђењима. Наставио је да „војује мачем уста својијех“ (Јован са Патомоса) и „упорним пркосним радом“ (Милан Кашанин). Уређивао је илегални часопис Књижевни препород и лист Велика Србије и у њима објављивао своје прилоге. Будући да су му сва врата била затворена за посао, уписао је Правни факултет у Београду. Дипломирао је јуна 1952. и докторирао јануара 1965. године.

   Од јануара 1956. радио је у Институту за упоредно право у Београду као асистент, да би потом био биран у виша звања, до највишег – самосталног научног истраживача. Године 1977. изабран је на Правном факултету у Новом Саду за ванредног професора, а за редовног професора изабран је 1980. за предмет Савремени политички системи. Пензионисан је фебруара 1985. године.

   Скрхан болом под бомбама које су по трећи пут у његовом животу падале на Србију 1999. године, тог пута од његових духовних узора и интелектуалних узданица – Јовичић се осетио пораженим. Уз пламен петролејке исписивао је своје последње речи „разочарења и гнева“: прво, као стручњака који се одушевљавао америчким системом, федерализмом, владавином права и демократијом; друго, као Србин који је у Америци гледао други дом својих земљака и гајио велику љубав и симпатије за амерички народ; и треће, као људско биће за које је Америка оаза слободе, људских права и човековог достојанства.⁴ Све то је срушено и уништено НАТО бомбама под налетима „Милосрдног анђела“ на малу Србију. После краће болести Миодраг Јовичић је преминуо у Београду 16. октобра 1999. године.

   У најкраћем, то је животни пут и лик Миодрага Јовичића, а Андре Жид је својевремено приметио: „живот човеков његова је слика“. Живот Миодрага Јовичића доиста је верно оцртао његов неизменљив портрет. Пратећи његов животни пут и разнолико дело, могуће је јасно уочити човека постојане моралне усправности, задивљујућег интелектуалног поштења и доследности, који искрено и родољубиво настоји да дâ допринос слободи и напретку свога народа.

   Будући такав, Јовичић није на свом правом животном путу имао дилема, још мање одступања, чак ни када се као дечак нашао на трагичнијој распутици 1941. године, када се оружјем морао борити за своје идеале, када је ваљало кренути стрмим литицама науке, када је требало служити свом народу у најтежим тренуцима, када је питање части био отпор власти и охолим властодршцима.

2. Јовичић као истраживач и велики правни писац

   Јовичић је како би Кандит рекао, „обрађивао своју малу башту, па је понешто у њој и родило“.⁵ Научна активност Миодрага Јовичића била је посвећена упоредном, нарочито уставном праву, као и теорији државе и права и политичким системима. У првим годинама и деценијама он је био одмерен истраживач, помало чак и апологета. Међутим, касније је све слободнији у избору тема и све критичнији и смелији у закључцима.

   Током шездесетих и седамдесетих година ХХ века, у првом периоду свог рада, Јовичић се проблемима из тих области бавио на апстрактно-теоријском нивоу, стављајући тежиште на упоредноправна истраживања. На садржину и карактер Јовичићевих радова утицало је и то што је своја знања проширивао и нова стицао проучавајући и инострана искуства.⁶ Тако су настале његове теоријско-компаративне студије: Референдум, покушај упоредноправног изучавања (1957), Систем локалне самоуправе у Енглеској, Шведској и Швајцарској, упоредна студија (1963), Одговорност носилаца јавних функција, упоредноправна студија (1968), Омбудсман – чувар законистости и права грађана, упоредноправна студија (1969), Савремени федерализам – упоредноправна студија (1973), Структура и територијална основа локалне самоуправе у европским земљама, упоредна студија (1974), О уставу – теоријско-компаративна студија, Институт за упоредно право (1977), Закон и законитост: живот правних прописа (1977), Савремени политички систем, ауторизована предавања (1981), Велики уставни системи, елементи за једно упоредно уставно право (1984).

   У том периоду, Јовичић је био врло активан и учествовао је са рефератима на више конгреса и научних скупова.⁷ Учешће на тим скуповима помогло му је да прошири своја сазнања о проблемима које је истраживао и да стекне увиде у искуства других земаља о њима. Својим приказима и освртима у правним часописима обавештавао је нашу јавност о проблемима који су били предмет расправе али и о новим идејама на тим скуповима.

   Наведене књиге представљају резултат темељних теоријско-компаративних истраживања у Институту за упоредно право, а осам књига је објављено у угледној едицији „Монографије“. Јовичићев рад у Институту за упоредно право јесте редак пример посвећености институцији и позиву.

   У другом периоду свог стваралаштва, од почетка осамдесетих до 1999. године, Јовичић је своја истраживања све више усмеравао на конкретно-историјски ниво, а његову пажњу су посебно заокупљали проблеми организације власти и функционисања југословенске федерације. Слабости федералног уређења по Уставу СФРЈ од 1974. године постале су предмет Јовичићевог критичког преиспитивања и трагања за бољим решењима тадашње југословенске вишенационалне заједнице: Путеви и странпутице југословенске уставности, Научна књига (1988), Државност федералних јединица (1992).

   Почетком деведесетих година ХХ века када је заједница југословенских народа доживела кризу а држава СФРЈ агонију и слом, Јовичић је у том драматичном и за српски народ судбоносном времену настојао да умири своју научну и патриотску савест тражењем бољих решења. Резултат тих настојања чине студије: Регионална држава – уставноправна студија, (1996), Устав регионалне државе Устав Уједињених српских земаља, нацрт (1996), Куда идеш Србијо? Хроника српско-југословенске уставности“, (1995), Слободан Јовановић – илустрована монографија, (1997), Лексикон српксе уставности (1804–1918), (1999).

   У то време, велике спорове и контроверзе изазвала је Јовичићева концепција регионалне државе.⁸ Сматрао је да регионална држава, на једној страни, спаја добре стране унитарног и федералног уређења док, на другој страни, отклања њихове основне слабости. Увођење регионалне државе значило би рушење зидова подигнутих на републичким границама, одузимање власти републичким феудалцима, водило би уклањању такозваних националних економија, престанку суревњивости између републичких центара, спречило би даљу етатизацију република и, што је најважније, сукобе припадника различитих нација у оквиру једне републике. Регија се схвата као државноправни израз једне природне, етнички, верски и културно комплексне целине која би чинила основицу за: а) административну поделу земље, б) грађанску сувереност, в) изградњу интегралног привредног система. Не би смела да буде вештачка творевина, већ оптимално заокружена друштвено-економска, географска и културно-историјска целина. У том смислу, регије се не одређују већ се препознају на основу научно верификованих параметара. На основу тих критеријума, целокупна територија СФРЈ би се могла поделити на 30 регија величине 700.000–800.000 становника.

   И поред тога што је модел Југославије као регионалне државе ишао у сусрет помирењу крајности између федералиста и конфедералиста, уз максимално уважавање принципа и циљева савременог регионализма, он уопште није разматран као могућа опција реконструкције југословенске државе. Без обзира на то, Јовичић је доследно истрајавао на свом залагању за регионалну државу и после распада Социјалистичке Федеративне Републике Југославије. Сматрао је наиме да је регионална држава најпогоднији облик државног уређења будуће заједнице српског народа и других народа и етничких група који са њим желе да живе. Стога, стао је на становиште да треба одустати од федеративног уређења Савезне Републике Југославије и, уместо тога, у оквирима постојеће земље, увести регионалну државу.⁹

   Таква држава се у науци назива tertium genus, нешто између унитарно и федеративно уређене државе. Увођење регионалне државе значило би брисање како републичких, тако и покрајинских граница. Поред оштре критике које је добијао од тадашњих политичара и официјелних идеолога, Јовичићу су упућене и озбиљне стручне примедбе. Пре свега, да је његов концепт Савезне републике Југославије и Србије, као регионалне државе, нереалан и да не уважава конкретно-историјске услове и међународне околности. Посебно је критикована његова идеја о Црној Гори као једном од 13 региона. Осим те примедбе, Јовичићу су упућене и друге које произлазе из умногоме ригидног уставноправног решавања „српског питања“, које недовољно уважава реалност и однос снага у бившој СФРЈ и Савезној Републици Југославији. Реч је о недовољном уважавању тековина „социјалистичке самоуправне уставности“ и федеративно-конфедеративног уређења друге Југославије које су санкционисане Уставом од 1974. године. Упркос погрешном принципима на којима су почивале, те тековине су се интериоризовале у свести политичких елита као „стечена права“ и представљају уставно-политички релевантне чињенице које се морају респектовати. У том смислу, Јовичићево инсистирање на чистим принципима и конзистентним концептима (федерације, регионалне државе, парламентаризма и сл.) сучељено са српско-југословенском реалношћу деведесетих година, представљало је својеврсни теоријски донкихотизам.

   У том периоду, уочљива је и научно-јавна активност професора Јовичића. Све чешће се појављивао на јавним трибинама и у медијима, писао чланке у новинама, давао интервјуе.¹⁰ У њима је објављивао своје одговоре на друштвене, политичке, правне и моралне изазове који су дубоко потресали наше друштво и државу. Писао је оштро и оштроумно, водећи рачуна само о критеријуму струке и истине. Његово перо постајало је копље оштре критике кад год је оцењивао штету коју је српски режим наносио српском народу. Истом оштрином је критиковао нелегитимне и међународном праву супротне акте против Србије, а нарочито бомбардовање 1999. године. Теме и наслови тих радова и јавних наступа довољно говоре о његовим преокупацијама и племенитим родољубивим намерама. Нажалост, није било слуха за поруке које је упућивао, тако да је његов глас био глас вапијућег у пустињи.¹¹

   Својим текстовима и јавним наступима, Миодраг Јовичић се залагао за демократску правну државу и владавину права, за увођење парламентаризма у нас, уместо председничког система који је сматрао мањкавим. У оквиру демократског регионалног система, предлагао је реконструкцију и јачање система локалне самоуправе, а уместо традиционалне и механички схватане идеје поделе власти, заступао је идеју узајамне контроле и врло детаљно разрађене равнотеже између различитих грана власти. Велику пажњу је поклањао успостављању независног судства, као и омбудсмана за људска права и за права припадника националних мањина. Трагао је за равнотежом између људских права и пуне слободе, с једне стране, и грађанских људских дужности, с друге стране. Предлагао моделе државног преуређеља Србије и решења Косовског питања.

   После Јовичићеве смрти објављени су следећи рукописи: Косово – историјски и уствноправни аспект (2000), а његова „Сећања“, „Записи са робије (фрагменти)“, младићки радови и неколико разговора са новинарима објављени су у књизи Миодраг Јовичић о себи и други о њему 2002. године.¹² Заједничким напором Службеног гласника, Фондације „Миодраг Јовичић“ и Правног факултета Универзитета у Београду, објављени су 2006. године Изабрани списи Миодрага Јовичића у шест књига.

   Објављивање Изабраних списа имало је за сврху одуживање дуга који српско правништво има према свом великом писцу. Тај дуг је огроман и неодужен, јер је Јовичићево дело дуго времена било скрајнуто и недовољно познато стручној и широј јавности.¹³ За разклику од Стерије, Слободана Јовановића, Живојина Перића и других нестора српског правништва, који су живели у времену када је „тако велика тражња правника, да се и не помишља да је народу, поред правног образовања, потребно још какво“ (С. Јовановић) – Јовичић је живео у времену сумрака права. Било је то доба у којем су неприкосновени ауторитети правне науке извргавани подсмеху, стављани под сумњу и одбацивани у име права као оруђа у руци владајуће класе.

   Јовичићева дела су настајала у дуге 43 године. У том периоду, његова мисао је еволуирала, постајала отворенија за различита гледишта а ставови су се мењали, каткад и битно. У том смислу, био је човек свога времена и мењао се са њим.¹⁴ У својим истраживањима, Јовичић је тежиште стављао на нормативистички метод, који има одређена ограничења и слабости: више је водио рачуна о нормама него о стварности.¹⁵ С разлогом је имао критички став према државном уређењу и општим приликама у Југославији. Али, доста поједностављено, видео је узроке у „погрешној идеологији“ комуниста и опортунизму српског руководства у Југославији. Имао је амбивалентан однос према југословенским уставима. С једне стране, некритички и неодмерено је писао о Уставу из 1963. и његовом месту у иностраној правној породици¹⁶, а о погубном Уставу из 1974. да има значајно место у свету уставности.¹⁷ С друге стране, веома оштро је критиковао Устав СРЈ из 1992. доказујући да га „српска наука не прихвата“. Од заступника званично прихваћеног гледишта да федерализам представља најбољи начин решавања националног питања, поучен искуствима неких савезних држава а посебно Југославије, постао је његов противник. Штавише, почетком деведесетих година залагао се за напуштање федерализма у корист регионалног уређења. При томе, његова концепија уређења СРЈ и Србије, као регионалне државе, показала се нереална и утопијска. Слично је било и са његовим нацртом уства уједињених српских земаља. Његов коцепт суверености није довољно уважавао битне, структуралне промене које су се десиле на том плану последњих деценија у процесу глобализације.

   Упркос побројаним слабостима појединих Јовичићевих студија и концепција, његови Изабрани списи су попунили велику празнину у нашој правној литератури. Понешто у њима неће одолети зубу времена, али „не може бити сумње да ће они остати неразрушив, дакле трајан белег једног честитог, марљивог и плодног живота посвећеног науци“.¹⁸

   Посматра ли се Јовичићев богати научни опус у целини, намеће се закључак да је он оставио значајан траг у нашој правној науци. Прво, био је један од првих правих компаративиста у области уставног права. Компаративним уставним правом бавили су се у нас Слободан Јовановић, Јован Стефановић, Јован Ђорђевић и, нешто мање неки други. Јовичић је био не само њихов настављач, већ их је умногоме и превазишао управо својим готово искључивим посвећивањем компаративним студијама. Друго, Јовичића је красила доследност у ставовима и мишљењима које је заступао у различитим политичким и друштвеним приликама.

   На тим принципима и начелима настала су поменута дела Миодрага Јовичића. Она недвосмислено потврђују да су наука и научни рад били његово најдубље опредељење и истински позив, којима чак ни ратна збивања, укључив и нестанак државе у којој је живео и делао, нису могли наудити, а некмоли их спречити.

3. Јовичићеве јавне делатности

   Поред научне, Миодраг Јовичић је јавно деловао обављајући својеврсну просветитељску мисију у Србији у најширем смислу те речи: упознавање с најважнијим достигнућима савремене правно-политичке мисли, оснивање и уређивање библиотека и часописа, организовање научних симпозијума и расправа, извлачење из заборава наших знаменитих правно-политичких писаца и њихових дела, учешће на јавним трибинама и дискусијама, богата и разноврсна публицистичка делатност и још много других активности.

   Миодраг Јовичић је био члан више домаћих и међународних научних удружења и организација. У периоду од 1967. до1970. био је генерални секретар Савеза удружења правника Југославије, а такође је био и председник Југословенског удружења за уставно право, члан Сталног одбора за баштину Правног факултета у Београду и члан Председништва Српског сабора, сенатор Републике Српске.

   За свој научни и јавни рад Јовичић је добио највеће признање – изабран је у нашу највишу националну установу, у Српску академију наука и уметности: 1985. изабран је за дописног, а 1994. године за редовног члана. У Академији је био заменик секретара Одељења друштвених наука (1991–1993); члан и председник (од 1991) Одобра за изворе српског права, а у оквиру тог одбора је (од 1991) руководио радом Групе за уставноправна питања, као и радом на пројекту „Инострани утицаји на наше право“ који је започет 1997. године. Ангажовао се на настављању пројекта и издавању вишетомног Законика Цара Стефана Душана (коуредник треће књиге). Био је представник САНУ у Међуакадемијском одбору за питања уставног уређења, члан Вардарског одбора САНУ, Међуодељенског одбора за проучавање мањина и људских права и члан Комисије за задужбине. ¹⁹

   Имао је запажену улогу у припреми лексикона и енциклопедија: секретар редакционог одбора за припрему два издања Правног лексикона; члан редакционог одбора и аутор 250 одредница Правне енциклопедије, члан редакционог одбора Мале енциклопедије Просвета.

   Сарађивао је у организовању више научних скупова Српске академије наука и уметности и уредник је зборника са тих скупова.²⁰ Био је, такође, уредник и редактор више десетина различитих публикација (зборника радова, материјала за саветовања, збирки превода и сличних списа), али и преводилац с француског, енглеског и руског језика већег броја чланака, уставних и законских текстова и сличног штива.

   Под руком Миодрага Јовичића, као главног и одговорног уредника Архив за правне и друштвене науке, наш најстарији и најугледнији часопис из области права, доживео је од 1991. до 1997. године препород и приближио се стандардима које су поставили Слободан Јовановић, Ђорђе Тасић и Михаило Илић. Захваљујући томе, научни прилози у Архиву поново су, као тридесетих година, почели да изражавају дух и стварност свога времена. Архив спада у највише домете наше научне периодике.

   Био је члан Уређивачког одбора Српског књижевног гласника. Настојао је да допринесе његовој сјајној традицији и борби против загађивања српског језика.²¹ Јовичић се трудио да својим радовима дâ леп стилско-језички израз. Краси их елегантан стил, јасан и прецизан језик, који Јовичића сврстава у достојне следбенике београдског стила, чији је родоначелник у праву Слободан Јовановић.

   Заједно са професором Божидаром С. Марковићем, академик Јовичић је најзаслужнији за обнову знамените Библиотеке „Политика и друштво“ 1991. године. Реч је о библиотеци – драгуљу српске публицистике коју је 1937. године основала група демократски оријентисаних професора Правног факултета у Београду, заједно са неколицином адвоката, који су се окупили око начела: истина, демократија и интерес српског народа. Захваљујући Јовичићевом залагању као уредника, обновљена библиотека је представљала наставак традиције предратне, то јест наставак јавне трибине са које наши најпозванији људи и најбоља пера упућују демократској јавности своја научно проверена сазнања и поруке у циљу оздрављења политичког живота у нас, разумног и правичног решавања наших националних, политичких и друштвених проблема.

   За кратко време, колико је био председник Југословенског удружења за уставно право (1991–1999) организовао је неколико округлих столова на којима су аналитички и критички разматране и оцењиване наше најважније државне установе и начин њиховог рада. Реферате и дискусију са тих скупова објавио је у шест књига „Мале библиотеке“ Југословенског удружења за уставно право.²² Тих шест књига пример су одговорне и критичке анализе улоге, положаја и праксе највиших државних органа и стручних одговора на питања и проблеме са којима се они сусрећу. На тај начин, мишљења изнета на округлим столовима стављена су на располагање надлежним органима и телима, политичким странкама и стручној јавности.

   У целини посматрано, научна и просветитељска делатност академика Јовичића успешан је пледоаје за одговоран, храбар и принципијелан ангажман интелектуалаца у нашем времену. Својим књигама, јавним иступима, уређивањем часописа, зборника и библиотека, организовањем научних симпозијума, поставио је својеврстан образац и меру таквог ангажмана.

4. Јовичић као самосвојни духовни делатник

   Живећи у сумраку права, Јовичић је својим принципијелним и свестраним ангажманом доприносио срицању слободе, демократије и владавине права у Србији. На трагу корифеја Правног Факултета у Београду: С. Јовановића, Ж. Перића, Ђ. Тасића, М. Илића, Т. Живановића, Р. Лукића обављао је просветитељску мисију у српском народу који, мада непросвећен, има дубоко укорењену представу о праву, правди и правичности и у чијем језику реч право значи прав, усправан став, а устав је, заправо, брана самовољи властодржаца.

   И поред тога што је живео и радио у мрачним и „вуненим временима“, Јовичић је, насупрот официјелној теорији, створио основе за систематско и свеобухватно схватање права и државе и наговестио сопствено учење. Најпотпунији израз, то учење ће добити у компаративном приступу областима којима се Јовичић првенствено бавио: уставном праву, теорији државе и права и политичких система.

   Својим радовима из тих области, Јовичић је дао изузетан допринос теорији упоредног права и примени упоредног метода у правним и политичким наукама. Додуше, није створио никакву своју теорију, није засновао своју школу. Упркос томе, оставио је дубоки траг у нашој јавноправној науци. О томе сведоче Јовичићеви радови прикупљени у шест томова Изабраних списа. Они представљају опус достојан сваког поштовања, ма како и из било ког угла тај опус био посматран. Како време одмиче, многе од тих студија (о омбудсману, референдуму, локалној самоуоправи, одговорности носилаца јавних функција) све више добијају на значају. Нажалост, неки од тих радова нису издржали пробу времена, а неке тек треба критички преиспитати (на пример, државност федералних јединца, регионална држава, идеја и устав уједињених српских земаља).

   У својим текстовима и јавними наступима у периоду 1989–1999. године, много више него у својим претходним књигама, Јовичић је обелоданио једну своју драгоцену особину, а то је кураж и доследност свога мишљења. Одважност да се каже сопствено мишљење о најсложенијим и најделикатнијим политичким питањима. Према тематици, садржини и начину како су писане, Јовичићеве тадашне расправе подсећају на „Политичке студије“ професора Живојина Перића настале почетком XX века, а објављене 1908. године у Београду.²³ Слично Перићу, који се тада прихватио просветитељског подухвата да тадашњој Србији приближи тип државног уређења и владавине који је изградила уставна пракса развијених демократских земаља Европе, и Јовичић настоји да Србији приближи тип либерално-демократске конституције друштва.

   Обојици, међутим, као опомињући глас реалности могу се упутити критичке речи Стојана Новаковића написане у предговору Перићеве књиге: „Да ли је Ваша дефиниција рачуната по нашим традицијама? Да ли народ који живи преко хиљаду година на класичном земљишту автократије у Европи... може да уђе у више идеје?“ ²⁴ Јер, не смемо заборавити да лична власт ауторитарног типа у Србији има дугу, скоро миленијску традицију. У широком луку од Стефана Немање до краја XX века убедљиво су доминирали ауторитарни облици владавине у којима је политичка власт изнад и изван права, у којима нема разлике између приватног и јавног и у којима се власт (доминација) апсолутизује и приватизује, а стварно су слободни само носиоци власти. Отуда не треба да изненађује што је у Србији свагда више цењен поредак од слободе, ауторитарни режим од демократског, и што су њени поданици-грађани радије волели да буду у чврстим и поузданим рукама цезаристичког, по могућности харизматског, вође. Савремени политички режими у Србији дубоко су утемељени у тој ауторитарној традицији. У њима су наглашени елементи личне власти у форми парламентаризма, уз плебисцитарну подршку маса.

   У сваком случају, Јовичић се у својим радовима и јавним наступима јављао као човек става, тако да је посебна вредност његових текстова куражан и одважан став и критички суд. „Ја се нисам повијао према ветру. Увек када сам, на основу читања, посматрања и размишљања, дошао до неких сазнања – рецимо о ‘добром’ уставу, о просперитетној федерацији, о непосредној демократији и о много чему другом – ја сам их износио и од њих тешко одступао. Сматрао сам, и сматрам, да право уопште, па и уставно право, не сме да буде анцила, слушкиња политике. Наука мора да буде самостална, да има свој дигнитет, па у датом случају и ауторитет. Без тога, она није никаква наука“.²⁵ У том смислу, Јовичић се није устезао да јавно изнесе и брани своје мишљење ма колико оно било непопуларно и у супротности са званичним гледиштем. Остајао је доследан свом схватању без обзира на то шта други мисле о томе.

   Јовичић је, поред тога, испољио ретку спремност да изриче теоријске судове и дијагнозе о ровитим и активним друштвено-политичким процесима. Уз то, поседовао је ретке одлике српског интелектуалца који јасно разликује државу од њеног политичког режима. Залагао се за очување државе, промену њеног уређења, као што се залагао за уставност и законитост иако је критиковао уставе и законе. Најзад, треба посебно истаћи да расправе у Јовичићевим књигама носе обележје објективности, принципијелности и индивидуализма. На тај начин, Јовичић се афирмисао као аутономни самосвојни јавни делатник који је стао на пут говору мржње и рата, опаком и неодговорном разарању културних и националних институција. Својим делом и делањем трудио се да спречи ратне сукобе и идеолошко-политичке искључивости, да преовлађујућу ратну реторику, национално-идеолошки фанатизам и политичко секташтво замени миром, уважавањем разлика и поштовањем принципа правне државе и људских права.

5. Сведочења пријатеља и сарадника о Миодрагу Јовичићу

   Научним преокупацијама, методама и дометима Миодрага Јовичића треба додати и његове људске врлине, морални и професионални интегритет који га је красио. О томе какав је он био као човек сведочи његова биографија и библиографија, а најбоље говоре речи његових најближих сарадника и пријатеља.

   Угљеша Крстић: „Нараштај Миодрага Јовичића не спада у оне који су правили историју, већ у оне којима се историја правила. Али, осим ‘гласне’, постоји и ‘тиха’ историја, на дуге стазе, најчешће моћнија од оне прве. Ако, дакле, размислимо без часовитог усхићења скорашњим догађајима, схватићемо да је имало и има оних који су деценијама обделовали њиву на којој је 5. октобра 2000. почео да ниче усев слободе. Тој копчи нараштаја служе ова присећања на Миодрага Јовичића.“ ²⁶

   Данило Баста: „Јовичићева опредељења и настојања односе се на право као културну творевину и културну вредност, на државу ограничену и уређену правом, дакле на правну државу, односно владавину права, на достојанство и слободу човека као средишњег субјекта и највише мере правног поретка, тј. На људске слободе и права.“ Баста посебно истиче његове две дијаноетичке врлине: „Миодраг Јовичић је био (а морао би и да остане!) пример оног обрасца научног рада и обављања научног позива који почива на обједињавању двеју дијаноетичких врлина: истинољубивости и интелектуалне честитости. Дакако, догађа се да и људи слабог морала постигну вредне научне резултте. Али, такви резултати једва да нам могу бити људски блиски и пријемчиви, за разлику од оних који су произашли не само из моћног духовног него и из снажног моралног извора. Радови Мидорага Јовичића, од најзамашнијих до најкраћих, проистекли су из оба та извора. То им даје посебан ранг и нарочит значај у нашој свеукупној науци која за свој предмет има широку област јавног права.“ ²⁷

   Коста Чавошки: „Миодраг Јовичић је један од ретких правних писаца и професора о којем је још за живота постојало неподељено мишљење да је узор постојаности моралне исправности и задивљујућег интелектуалног поштења... Он је имао ту ретку моралну снагу да остане усправан када су многи били на коленима пред лицем тоталитарне власти, и да исправно расуђује властитом главом када су многи преузимали туђе, наметнуто мишљење, да би га изнова саопштили као своје властито.“ ²⁸

   Стеван Врачар: „Миша Јовичић је човек који је својом изузетном личношћу, интелектуалним способностима, изванредним људским особинама, радном енергијом која може да служи свакоме за пример, доследношћу којој човек мора да се диви, постојаношћу која је увек и свуда могла да буде пример, изградио један опус који фасцинира.“ ²⁹

   Момир Милојевић: „Наш Миша је био човек свога времена и мењао се с њим. Имао је довољно знања да савлада све препреке које су стајале на путу чистој науци и велика је штета што само није имао времена да све истера до краја. Али и оним што је урадио он је постао велика фигура наше правне науке друге половине XX века, одражавајући све промене кроз које је она пролазила.“ ³⁰

   Лидија Баста Флајнер: „Миша није за мене био само старији и много искуснији колега кога сам се уз страхопоштовање и помало прибојавала. Чињеница да сам увек са нестрпљењем очекивала његов суд о ономе што бих написала или урадила била је превасходно везана за дубоко, потпуно нехијерархијско уважавање његовог имспресивног познавања упоредног уставног права. Без имало сујете, али уз пуно разумевања, и са благом дозом добронамерне ироније, Миша је увек прихватао и то што један почетник има другачије усредсређена интересовања у уставној науци, па одатле понекад тврдоглаво брани своје, ‘наравно другачије мишљење’.“ ³⁰

   Драгољуб Поповић: „Сарадња са професором Јовичићем била је увек веома пријатна. Професор је био потпуно опуштен човек, доброг расположења и неоптерећен конвенцијама. Био је благ и неизвештачен... Имао је смисла за шалу и био је ведар. Љутину је углавном глумио... Иако неупућен у дневну политику, живо је и без устезања, чак с извесном страшћу и никако неутралан, пратио свакидашње догађаје... Ма колико опуштен и неконвенционалан, Професор је у раду био скрупулозан, темељан и педантан... Његова темељност и савесност су умногоме надилазили нашу средину... О научним проблемима имао је сопствено, увек аргументовано мишљење, па му зато туђе мишљење и аргументи нису сметали.“ ³²

   Четири године пре него што је отишао са овога света, сâм Миодраг Јовичић је о себи рекао следеће: „Осећам да нисам проживео живот каквим сам га некада замишљао, да нисам постигао много шта што сам евентуално могао, али ипак – не хулећи на Бога – морам да будем релатвино задовољан и оним што сам у науци урадио... Што се тиче питања да ли сам задовољан собом, својом личношћу као политичког бића и својим држањем током сада већ дугог живота, одговорио бих да у датим околностима (ово посебно наглашавам!) немам разлога да се тиме како сам живео и шта сам радио било чега постидим. Своју савест нисам ничим, бар ничим иоле крупнијим, оптеретио. Држао сам се увек латинске Honese vivere, alterum non laedere, suum quique tribuere! (Часно живети, другоме не наносити штету, сваком његово признати!)“ ³³

6. Јовичићев интелектуални credo

   Данас је тринаест година од када је књига земног живота Миодрага Јовичића затворена. На њеним страницама се оцртава интимна драма припадника једног трагичног нарашатаја. Реч је о његовој изолованости од друштва и живота, а истовремено о његовој намери да тај живот и то друштво поправи. Данас када се са тугом присећамо академика Јовичића, нама понајвише недостаје велики правни писац, самосвојни духовни делатник који је као критеријум свог ангажмана имао научну истину, смелост да свој став јавно изнесе и спремност да га доследно заступа како у теорији, тако и у животу.

   Добро је познато да су у нашој српској традицији они који су ишли путем аутономног критичког интелектуалног ангажмана доживљавали маргинализацију, изгоне, затворе, забране. На другој страни су били, а и данас јесу они који су, жртвујући своју аутономну и критичку позицију, улазили под скуте власти и постајали „интелектуални вазали“ и лакеји политичких моћника. Академик Јовичић је припадао оној првој, изузетно малобројној групи српских интелектуалаца која је остала верна себи и својој аутономној критичкој позицији; која је одолела искушењима да себе изгуби или да окаља своју интелектуалну честитост.

   На тај начин, Јовичић је трагајући за одговорима на судбинско питање из наслова своје књиге Куда идеш Србијо? У потпуности остао доследан схватању улоге правне науке и струке, сачувавши свој интелектуални credo. Јовичић је истински веровао и залагао се за демократију засновану на владавини права, уставности, људским правима и слободама, дијалогу и демократским политичким и правним установама.

   Образован и васпитаван у просветитељском духу и на најбољим традицијама београдске школе јавног права, Јовичић је правно-политичке идеје и институције развијених земаља преносио у Србију. Смисао његовог изучавања упоредног права био је преношење најбољих страних знања, искустава и демократских идеја и установа у нашу средину. По узору на Слободана Јовановића успевао је да врло тананим анализама нађе праву меру у критичком односу према идејама и установама које су развијане у свету, као што је и при извлачењу поука увек водио рачуна о нашим приликама. У том погледу, Слобдан Јовановић је у Миодрагу Јовичићу добио свог достојног и доследног следбеника.

   Јовичићев интелектуални credo састоји се у успешном повезивању двеју дијаноетичких врлина: истинољубивости и интелектуалне честитости и може се по његовим речима свести „на служење научној истини, подржавање демократских идеја и тражење најбољих облика државног уређења. У свему томе, увек и изнад свега, у верној служби своме народу!“ ³⁴

   А када је реч улози правне науке и струке често је истицао: „Она мора постати савест народа. Професори морају студенте учити да је ius ars boni et aequi (да је право вештина доброг и праведног). Уставописци и законописци не смеју испуњавати све жеље владара и њихових скутоноша, судије морају судити ‘ни по бабу ни по стричевима’. Ако је тачно, како је давно речено, да ‘правда држи земљу и градове’, а мора бити тачно – онда ни нашу земљу и градове неће без суштинских промена имати шта да држи.“ ³⁵

   Иза академика Јовичића је остала празнина коју је осетила наша правно-политичка наука, Одељење друштвених наука САНУ, правни часописи, факултети, институти, Библиотека „Политика и друштво“, као и сва она научна и стручна тела где је он сарађивао, сви они одбори, комисије, редакције, пројекти којима је руководио.

   Одласком Миодрага Јовичића на свим тим местима зјапи огромна празнина. Бар донекле, ту празнину ће попуњавати његово обимно научно дело садржано у шест томова његових Изабраних списа. Захваљујући томе, данашње и будуће генерације српске интелектуалне елите, посебно правничке, имаће прилику да се упознају са идејама Миодрага Јовичића, да из њих уче и да се њима надахњују. Али, и да их критикују и иду даље од њих.

   Тој просветитељској мисији служи и надам се да ће и убудуће служити и Фондација „Миодраг Јовичић“ која је основана са циљем да очува успомену на академика Миодрага Јовичића и унапреди изучавање научних области којима се он бавио.

*

   Да закључим. Миодраг Јовичић је водећи теоретичар српске правнополитичке мисли друге половине ХХ века. Он је настављач дела Слободна Јовановића и вредности које је он утемељио у српској култури. У широком распону јавноправних тема којима се бавио, својим изузетним знањем, истанчаним сензибилитетом и језиком, настојао је да афирмише у Србији модерну парламентарну демократију, правну државу и владавину права. Његове радове краси стручност, објективност, елегатнтан стил, јасан и прецизан језкик. Стога његова дела завређују да постану предмет непрекидног проучавања и критичког преиспитивања.

   Познато је да, за разлику од нашег, други, срећнији и културнији народи брижљиво чувају успомену на своје најбоље и најумније људе. Дела својих великана они походе и непрекидно проучавају – да би се обогаћивањем знања о њима све новије и новије генерације и саме богатиле. Надамо се да ће узорни живот и велико делоМиодрага Јовичића постати предмет таквог проучавања и да ће бити подстицај нашој генерацији и генерацијама које долазе за непрестано враћање нашем старом, добром чика Миши Јовичићу.

   На крају, завршићу предавање о Миодрагу Јовичићу његовим речима. Осврћући се једном приликом 1995. на свој животни пут он је овако сумирао свој животопис: „Живео сам паралелно у два света. Један је био реалан свет, који је обележавала Титова владавина, у коме су слободе и права грађана били гушени, али у коме сам, ако сам хтео да преживим, морао да правим компромисе. Члан Партије нисам никада био, али нисам имао храбрости ни да јој се отворено супротстављам. Други мој свет, у коме сам живео, бежећи из оног првог, реалног, био је свет књига, мог Института за упоредно право, мојих компаративних проучавања, па и некаквих успеха у науци. И на крају, последње временско раздобље, оно у коме и данас живимо, јесте време извесног растерећења психе, коришћења каквих таквих могућности да се слободно пише и говори. Очекивао сам, као и многи други, да ће преокрет бити знатно већи, да ће, да будем мало патетичан, после дугог мрака сванути светло и сунчано јутро, али се то није десило. Ипак, да све наде нису изгубљне, а ја лично, ако је то уопште значајно, дајем својим радом скромни допринос да такво јутро и сване.“ ³⁶