Жири за доделу награде Фондације „Миодраг Јовичић“ у саставу проф. др Будимир Кошутић, председник, проф. др Драгољуб Поповић и проф. др Миодраг Јовановић, 3. јула 20012. године једногласно је одлучио да Управном одбору Фондације предложи да награду за годину 2012. додели др Јовици Тркуљи, редовном професору Правног факултета Универзитета у Београду.

ОБРАЗЛОЖЕЊЕ

   Јовица Тркуља је рођен 1952. године у Кикинди, где је завршио основну школу и гимназију са одличним успехом. На Правни факултет Универзитета у Београду уписао се 1971/72. године, а дипломирао са просечном оценом 9,66 септембра 1975. године. Током студија је награђиван за показани одличан успех, а објављивао је и текстове у часопису Анали Правног факултета у Београду. На теоријско-социолошки смер последипломских студија на Правном факултету Универзитета у Београду уписао се 1975/76. године. Магистарски рад на тему Актуелност Марксове концепције отуђења одбранио је 1980. године, a докторску дисертацију Преиспитивање теоријског концепта диктатуре пролетаријата 1986. године, такође на Правном факултету Универзитета у Београду. Од 1976. године, када је изабран за асистента-приправника при Катедри за социологију права ради на Правном факултету београдског универзитета, где је 1997. године изабран за редовног професора за предмет Политички систем. Професор Тркуља се стручно усавршавао на бројним студијским боравцима у земљи и иностранству, од којих треба издвојити боравке на Хумболт универзитету у Берлину (новембар 1985. до фебруар 1986), под менторством професора Мартина Зелера, као и на Слободном универзитету у Берлину (новембар–децембар 1990), под менторством професора Елмара Алтфатера. Учествовао је на бројним домаћим и међународним стручним и научним скуповима.

   Професор Тркуља је објавио девет књига и велики број чланака, бавећи се разноврсним темама, од критичког преиспитивања наслеђа марксистичке филозофије и политичког система реалсоцијалистичке државе, преко ширег корпуса питања из области демократске транзиције и консолидације посткомунистичких друштава, до разматрања проблема превазилажења ауторитарног наслеђа и изградње политичког идентитета заједнице на демократским и слободарским традицијама, уместо на вулгарном национализму. За потребе овога извештаја, осврнућемо се кратко на неколико кључних дела професора Тркуље који су парадигматични за различите фазе његовог стручног и научног ангажмана.

   Прва књига Социјализам на суду историје објављена је 1990. године, управо у време урушавања овог политичког система. Књига представља целовиту и синтетичку студију о проблемима савременог социјализма. Аутор посебну пажњу посвећује објашњењу развоја и карактера модерних производних снага, узроцима и стратегији превазилажења структуралне кризе, реструктурацији савремених класа и радикализацији социјалних борби. Надаље, професор Тркуља указује на низ унутрашњих противречја раног (етатистичког) социјализма, као и на дубинске узроке кризе савремених социјалистичких земаља, стварајући на тај начин плодну методолошку основу за различите варијанте критичке теорије социјализма. У поглављу насловљеном Искушење кризе југословенског друштва, аутор показује да је самоуправљање, као специфични појавни облик социјалистичке теорије, доживело најозбиљнију компромитацију и одвело целокупан систем у најдубљу кризу. Анализирајући унутрашње и спољашње узроке кризе самоуправног модела, професор Тркуља разматра могуће идеалтипске сценарије изласка из кризе (етатистички, милитаристички, грађански и самоуправни). Након разматрања појаве великог таласа штрајкова крајем осамдесетих година, аутор образлаже и тезу о потреби легитимизације особеног политичког плурализма. У последња два поглавља књиге, Јовица Тркуља се бави критичким преиспитивањем наслеђа марксистичке филозофије, с циљем да понуди могуће одговоре на питања због којих се и сâм Маркс изводи на оптуженичку клупу као један од криваца за стаљинизам, Гулаг и све облике ауторитарног социјализма.

   Друга књига, на коју се такође ваља осврнути носи наслов Освајање демократије – Оглед о посткомунизму и први пут је објављена 1993. године, када је већ било могуће дати прве оцене и резултате посткомунистичке демократске транзиције. Књига представља целовито разматрање политичко-институционалних проблема посткомунизма како у источноевропским државама, тако и у нашој земљи. Подељена је на три дела: први је насловљен Прелазак из тоталитаризма у демократски поредак, други је Анализа распада Југославије, а трећи Срицање демократије. Први део посвећен је природи такозваних реалполитичких система, а нарочито претпоставкама, могућностима и препрекама демократизацији у посткомунистичким земљама. Анализа, према речима самог аутора, треба да укаже на: а) дилеме слома реалсоцијализма; б) доминацију државно-партијске власти; в) национализам као политичку технологију и г) унутрашње и међународне детерминанте прелаза из једног система у други. Професор Тркуља сматра да „модернизација без модерности“, како би то назвао Ралф Дарендорф, и националистички колективизам представљају структуралне препреке за успешније деловање представничких демократских установа у посткомунистичким земљама средње и источне Европе.

   У другом делу, аутор се бави распадом Југославије, користећи особени методолошки приступ испитивања апорија поменуте државе. Прва јесте апорија неуспеле модернизације под којом, у политичком смислу, аутор подразумева: а) делотворност политичког система у остварењу постављених циљева, б) редовну смену политичких елита на власти; в) демократизацију друштвеног живота; г) стално појачавање политичке мобилизације; д) контролу и рационализацију „политичког простора“; ђ) стручност руководећег слоја и његову упућеност у нова достигнућа; е) поделу и специјализацију политичких улога; ж) „емфатичну спремност“ и друго. Потом следи апорија недовршене државе под којом се подразумева антиномија демократија–диктатура која је довела до: а) стварања јаке ауторитарне (местимично и тоталитарне) државе; б) апсолутне доминације политике схваћене као аутократска власт олигархијских група; в) владавине мањине (партијске, војне, националне) уместо демократије; г) грубог кршења слобода и права човека; и д) неуспостављања правне државе и владавине права. Трећа јесте апорија етничко-културног и политичког плурализма, чије се последице огледају у: а) политичкој стратегији сваког од југословенских народа да се конституише као самостална суверена држава; б) технологији прибављања новог легитимитета и задржавања монопола власти од стране националних елита; в) замисли Југославије као транзитне станице на путу ка независности нових националних држава. Последња апорија јесте апорија дејства спољашњих сила. Утицај спољашњих сила није био ни једнозначан нити једносмеран, нарочито на почетку југословенске кризе. Са продубљавањем кризе у Југославији међународни чиниоци су подржали њено разбијање и распарчавање.

   Претходни део рада чини својеврсни увод у анализу агоније и слома Југославије, коју је фазно могуће представити на следећи начин: 1) припрема растакања (1970–1980); 2) сама криза (1981–1989); 3) агонија и слом (1990–1991). Посебну пажњу професор Тркуља посвећује „српском популизму“ и ауторитарном режиму Слободана Милошевића, чији су стубови националпопулизам, партијско-државни и идеолошки апарат, војно-полицијски комплекс и својеврсни култ националног вође. Стога, такав тип режима аутор означава синтагмом плебисцитарни цезаризам.

   Трећи део књиге, Срицање демократије, представља разматрање различитих замисли новог политичког поретка негдашњих социјалистичких земаља. Успостављање уистину демократског поретка било би могуће уколико би били испуњени следећи услови: 1) ослобођење економије од туторства политике; 2) успостављање грађанског друштва; 3) конституисање грађанина; 4) успостављање правне државе и владавине права; 5) увођење системске и систематске контроле носилаца политичке власти; 6) подела власти у духу Монтескијеове замисли; 7) успостављање политичког плурализма; 8) озакоњење ваљаног изборног система; 9) институционализовање јавности и слободе информисања и 10) стварање партиципативно-демократског типа политичке културе. Када говори о облику политичког поретка, писац разматра следеће типове демократије: 1) компетитивни елитизам; 2) плуралистичку демократију; 3) минималну (легалну) државу; 4) партиципативну демократију; и 5) консоцијативну демократију.

   Завршна разматрања су посвећена странпутицама демократизације и плурализма у транзиционим друштвима, с нагласком на српски случај. У нас прави плурализам није успостављен најпре зато што појединац још увек није политички субјект – грађанин. Затим, нема елементарних економских претпоставки политичког плурализма, демократске и аутономне јавности, демократских политичких установа и демократске политичке културе. Професор Тркуља то показује и анализом политичких програма и практичне делатности најважнијих политичких странака основаних по увођењу вишестраначког система. Аутор најзад посвећује и одговарајућу пажњу претпоставкама парламентаризма, а то су: аутономно грађанско друштво, општа сагласност о државном оквиру и поступку избора и одлучивања, одговарајући степен хомогености друштва, ваљан страначки систем и равнотежа врховних власти у држави.

   У периоду пре али и после петооктобарских дешавања, професор Тркуља се истакао својим бескомпромисним и критичким јавним ангажманом, који је резултирао следећим књигама: Суочавање с безнађем (1998), која доноси најзначајније ауторове интервјуе и разговоре на тему југословенске кризе; На рубу пропасти (1999), која према речима самог аутора обухвата „успутне записе током ратне 1999“, који су „плод личних размишљања, исповести и уверења, осветљаваних доживљајима и искуствима у години тешких искушења када су странице историје попуњаване злом“; као и дводелна збирка огледа и хроника, претежно објављених у дневном листу Данас, под називом Кроз беспуће (2001. и 2002), која по речима професора Ђура Шушњића „садржи попис и опис свих наших страдања и надања у последњих десетак година“. Професор Тркуља је најзад свој предан рад на тему политичког изгона интелектуалаца у српском друштву крунисао двема књигама: Злочин над мишљењем, Осуда и изгон Михаила Ђурића (2005) и Усуд неподобности, Спорови, суђења и изгони Божидара Тодоровића (2006. године).

   У научном смислу, професор Тркуља јесте плодан аутор, али је поред тога остварио изузетне резултате и у сфери издавачке делатности, најчешће у својству уредника наших најпознатијих издавачких кућа или едиција из области права и политике. Ваља овом приликом поменути да је био уредник издавачке делатности Центра за унапређивање правних студија (1998), управник Издавачког центра Правног факултета Универзитета у Београду (2004–2010), као и оснивач и уредник „Правне библиотеке“ ЈП Службени гласник Београд (2005–2012), те да је био главни и одговорни уредник Библиотеке „Политика и друштво“ (2006. године). Био је такође уредник часописа Београдског универзитета Гледишта (1983–1990), оснивач и уредник библиотеке „Научно наслеђе Правног факултета у Београду“ (1994), оснивач и председник Савета часописа Српска политичка мисао (1994–1996), оснивач и уредник библиотеке „Студије“ Издавачке агенције „Драганић“ (1993–1996), оснивач је и главни уредник часописа Херетикус и истоимене библиотеке при Центру за унапређивање правних студија (2003. године). Посебну пажњу завређује чињеница да је као уредник приредио Изабране списе Миодрага Јовичића у шест књига, Сабрана дела Драгољуба Јовановића у 16 књига, као и Сабрана дела Михаила Ђурића у 11 књига.

   Неопходно је на крају поменути и друге облике јавног ангажмана професора Тркуље: био је један од оснивача Центра за унапређивање правних студија у Београду (1998), био је оснивач и предавач у Алтернативној академској образовној мрежи у Београду (1999–2002), оснивач је и главни уредник Међународног округлог стола „Кикиндски дијалози“ (2001), био је уредник „Форум ЦУПС-а“, јавне трибине која је одржавана уторком (1998–2003), као и надалеко познатог Општег семинара Правног факултета (2004–2008), био је управник летње школе „Забрана дискриминације особа са инвалидитетом“, која је одржана на Правном факултету септембра 2010, био је писац колумни у дневним листовима: Блиц (1998–1999) и Данас (2000–2001). Између осталог, ваља рећи да је професор Тркуља био председник Одбора за професионалну етику Универзитета у Београду (2008–2010), шеф Катедре за јавно право Правног факултета (2009–2011), а од 2008. године члан је Сената Републике Српске. Један је од оснивача Фондације „Миодраг Јовичић“ и актуелни председник Управног одбора те фондације.

   Управо због свега реченог, жири за овогодишњу доделу награде Фондације „Миодраг Јовичић“, у саставу професор др Будимир Кошутић, председник, професор др Драгољуб Поповић и професор др Миодраг Јовановић, одлучио је да лауреат за 2012. годину буде професор др Јовица Тркуља.

Београд, 5. септембар 2012.

ЧЛАНОВИ ЖИРИЈА

Професор др Будимир Кошутић,
Професор др Драгољуб Поповић,
Професор др Миодраг Јовановић,