Жири за доделу награде Фонда „Миодраг Јовичић“ у саставу: академик Војислав Становчић (председник), проф. др Јовица Тркуља и др Ђурица Крстић једногласно је одлучио 2. јула 2007. године да Управном одбору Фонда предложи да награду Фонда „Миодраг Јовичић“ за годину 2007. додели др Маријани Пајванчић, редовној професорки Правног факултета Универзитета у Новом Саду.

ОБРАЗЛОЖЕЊЕ

   Професор др Маријана Пајванчић рођена је 1946. у Суботици. У Новом Саду је 1960. године завршила Основну школу „Ђорђе Натошевић“, а 1964. гимназију „Ј. Ј. Змај“. Дипломирала је на Правном факултету у Новом Саду 1969. и краће време радила као приправник у општинском суду у том граду. Јануара 1970. на Правном факултету у Новом Саду изабрана је за асистента на предмету Уставно право, и до данас ради на факултету предајући исти предмет и истражујући у тој области. За доцента је изабрана 1978; за ванредног професора 1983; а за редовног 1988. године. Магистрирала је на Правном факултету у Београду, 1974. године, на теми „Структура представничких тела у упоредној локалној самоуправи у Југославији“. Прикупљајући литературу за свој магистарски рад посетила је више пута Институт за упоредно право и наишла на велику помоћ др Јовичића који је радио као самостални научни истраживач, а управо је он у Институту компаративно проучавао системе локалне самоуправе у неколико земаља. Професорка Пајванчић је и докторирала на Правном факултету у Београду 1977, а тема докторског рада била је „Колективни шеф државе у Југославији и компаративно“.

   Магистарска и докторска теза професорке Пајванчић природно је била тесно повезана са облашћу уставног права, јер је и њена академска каријера од асистента до редовног професора, односно од 1970. до данас, била посвећена уставном праву са више студија и монографија које су залазиле и у суседну област – упоредних уставних и политичких система, а дала је и допринос формирању нових дисциплина у широј области уставног права, као што су изборно право и парламентарно право. Од 1981, кад је публикована Збирка текстова за вежбе из уставног права (Нови Сад, 1981) до рада Уставно право – посебни део (Правни факултет Нови Сад), који је штампан ове, 2007. године, објавила је 10 уџбеника из области уставног права (два прва у коаутортству, а осам самостално, од којих је један имао два, а други три издања). Професионална оријентација професорке Пајванчић да води рачуна и о правној форми, као што показује и тема коју је одабрала за данашње излагање, нашла је израза у њеним радовима и била подстицај правницима и студентима. Нарочито се то огледа у раду Правно нормирање (објављен у Новом Саду, 1995. године).

   Уставне промене које су се дешавале или припремале свако мало и биле израз системских мањкавости и нестабилности политичких прилика и уставног поретка у нашој земљи, захтевале су од професор Пајванчић да припрема измењена и допуњена издања. Приступ професорке Пајванчић стању уставности у нашој земљи био је аналитички и одмерено критички што је дошло до изражаја и у анализама такозваног решења у области устава и уставности. Радове професорке Пајванчић можемо узети не само као академске доприносе настави, него и као критичке оцене нашег уставног права као гране права и као допринос уставно-правним дисциплинама. Долази то до изражаја већ у измењеним и допуњеним издањима из 1998, и 2001. првог дела Уставног права из 1993. године. А нарочито су запажене њене уставноправне идеје и концепције кад почне самостално развијати уставно право и давати у тој области и научно значајне доприносе – као у радовима Уставно право – уставне институције (рад за кратко време доживљава три издања Нови Сад, 2003, 2005. и 2007) и Уставно право и правосудно организационо право (коаутор, изашла су два издања у Београду 2003. и 2005. године).

   Критичке анализе и научни доприноси, сасвим природно, нашли су места у њеним монографијама и студијама чија структура и садржина нису биле одређене наставним програмима. Развитак Маријане Пајванчић као наставника и истраживача током времена се све више одликује самосталношћу и оригиналним доприносима. Еволуцију је лако запазити у оном низу монографија и студија које је објавила, почевши од приређене докторске дисертације Колективни шеф државе у Југославији и упоредно, коју је објавио Институт за политичке студије Факултета политичких наука (Београд, 1981); истраживање Делегатски избори 1978–1982 са посебним освртом на САП Војводину (Нови Сад, 1985) и затим са већом слободом критике и анализе објављује радове: Избори – правила и прорачуни (Наша Борба, Нови Сад, 1997); Изборно право (Graphica Academica, Нови Сад, 1999); Речник основних појмова о изборима (Београд, 2001); Речник основних појмова о парламентаризму (Београд, 2001), Увод у изборне системе (ОГИ, Ниш 2000, 2003); Парламентарно право (КАС, Београд, 2005); Србија између устава и уставности (Хелсиншки одбор за људска права, Београд, 2005. године).

   Професорка Пајванчић је као коаутор објавила неколико студија: Југославија на прекретници – од монизма до грађанског рата (Београд, 1991); Challenges of Parliamentarianism – The Case of Serbia in the Early Nineties (Beograd, 1995); „The protection of liberties and rights of citizens in the constitutional system of Yugoslavia“ (поднела на V конгресу светског удружења за уставно право, Токио, 1995; овај рад је академик Јовичић објавио и у књизи коју је приредио, а садржала је реферате наших учесника на том светском конгресу); „Serbia between the past and the future“ (Beograd, 1997); „Elections to the Federal and Republican Parliaments of Yugoslavia (Serbia and Montenegro) 1990 – 1996“ (Berlin 1998); „National minorities in Voivodina“ (Novi Sad, 1998); „Криза и обнова права“, Београд, 1999; „Грађанин у правном систему СР Југославије“ (Београд, 1999); „Уставност и владавина права“ (Београд, 2000); „Guide through electoral controversies in Serbia“ (Beograd, 2000); „Election in Serbia – Law and Practice“ (Pech, 2004); „Ombudsman in the Constitutional System of Serbia“ (Pech 2005); „Constitutional Process in Serbia – One View to the Constitutional Moment and the Way to the New Constitution od Serbia“ (Pech, 2005); „The New Constitution of Serbia and Gender Equality“(Globalizacija.com, 2005. године).

   Поред наведених радова, објавила је и преко 160 чланака, осврта и приказа у часописима и више од 50 реферата на конгресима, стручним и научним скуповима у земљи и иностранству. Области у којима се крећу истраживања и интересовања професорке Пајванчић јесу уставно право, изборно право, парламентарно право, уставносудска заштита људских права, равноправност полова.

   Професорка Пајванчић је више година била чланица председништва Југословенског удружења за уставно право; чланица је Европског удружења за изборно право; чланица Управног одбора Форум јуриса; а била је и председник Југословенског (то јест за Србију и Црну Гору) удружења за уставно право.

   На функцији председнице Југословенског удружења, професорка Пајванчић је дала иницијативу и организовала на Правном факултету у Новом Саду научни скуп на тему „Конституционализам у друштвима у транзицији“, с циљем да се обележи двогодишњица смрти професора Правног факултета Универзитета у Новом Саду и дугогодишњег председника Југословенског удружења, академика Миодрага Јовичића. Скуп је одржан у Новом Саду 21. септембра 2001, а прилози учесника су објављени као Зборник радова Правног факултета у Новом Саду (са годином издања 2002), а радове је објавио и Архив за правне и друштвене науке (бр. 2–3, 2001, али је Архив изашао после Зборника).

   Осврнућемо се у најкраћим цртама на најважније радове професорке Пајванчић из три области којима се највише бавила и које су међусобно повезане. Рад Уставно право – уставне институције (Правни факултет у Новом Саду, издања – 2003, 2005, 2007) има теоријски део у коме су обрађена основна питања теорије конституционализма (устав и његова својства, класификације устава, ревизија устава, систематика и садржај устава и темељни принципи устава); затим поглавље о људским и мањинским правима, поглавље о изборима и изборним системима као и поглавље о организацији власти. Пажња је усмерена на битна својства уставних институција и описане су њихове типичне карактеристике, а на примерима из упоредне уставности дате су конкретније анализе тих институција. Увид у компаративну уставност даје критичке погледе на различите начине решавања истоврсних уставних питања.

   Рад Србија између устава и уставности (Београд, 2005) даје сажета критичка разматрања о уставном систему Србије и његовим контроверзама (нарочито део који је посвећен огледима о кршењу устава). У другом делу, изнети су ставови ауторке о спорним конституционалним питањима која су, у поступку оцене уставности, била предмет расправе на консултативним седницама Уставног суда на којима је ауторка учествовала и изнела своје ставове (на пример, поводом Закона о избору председника Републике, Закона о избору народних посланика, Одлуке о проглашењу ванредног стања). Основни садржај тог рада представља упоредна анализа свих предлога за нови Устав Србије који су били доступни јавности, али и најважнијих уставноправних питања (као што су уставна начела, заштита људских права, институција омбудсмана, права припадника националних мањина, равноправност полова, организација власти). Рад је закључен делом који говори о путу до новог устава Србије, а акценат је на легитимацијским капацитетима поступка уставне ревизије.

   О интересовању професорке Пајванчић за истраживање уставноправне и политиколошке проблематике највише нам казују њена истраживања избора, изборних система и посебно изборног права, што је нашло израза у бројним чланцима и расправама публикованим у часописима.

   Из те области овде ћемо укратко рећи о раду професорке Пајванчић Избори – правила и прорачуни (1997), који нашој литератури представља сериозно и целовито изложену и анализирану проблематику и најзначајније чиниоце изборног система, нарочито оне који имају непосредни утицај на исход и резултате избора. Пажња је усмерена на изучавање изборних јединица (типови изборних јединица критеријуми постављања њихових граница, утицај обликовања изборних јединица на изборни резултат, gerymandering); на критеријуме који се примењују приликом одлучивања о расподели мандата и њиховом утицају на резултат избора, а према којима се разликују облици изборних система; затим типови кандидатских листа и технике гласања који могу одлучујуће утицати на слободу избора; на изборне препреке, међу којима се посебно прати утицај изборног прага на резултат избора. Фактори изборних система представљени су на примерима који сликовито говоре о стварним дометима њиховог утицаја на исход избора.

   Проблематици избора посвећена је и студија Изборно право, публикована две године касније, 1999. године, и фокусирана искључиво на правну проблематику избора. Припремљена је у форми уџбеника као пледоаје за нови наставни предмет (и научну дисциплину) која се већ више од пет година изучава на Правном факултету у Новом Саду као изборни предмет, на четвртој години студија, а од ове, 2007. године и као један од курсева на мастер студијама из области уставног права. Тежиште интересовања јесте на материјалним и процесним аспектима изборних права међу којима су: активно и пасивно бирачко право, право кандидовања, право на упис у бирачки списак, право гласа, право на информисање о изборима, право контроле избора и право на заштиту изборног права. Рад представља својеврстан пионирски подухват који ће несумњиво остати забележен у нашој конституционалној теорији.

   Истој области припадају још и два издања Увода у изборне системе (Ниш, 2000. и 2003), као и Речник основних појмова и термина о изборима (Београд, 2001. године).

   У још једној области, која је сродна претходним, али већ и уобличена као нова, дала је свој значајан прилог професор Пајванчић. Прилог јесте студија Парламентарно право (Београд 2005). Студија представља покушај да се теоријски образложи потреба установљавања посебне наставне дисциплине у оквиру правних студија, у којој компаративни метод налази своју примену, а примери компаративне уставности користе се као илустрација одређених институционалних и правних решења. У првом делу рада пажња је посвећена саставу парламента, факторима који утичу на састав парламента, броју посланика и начину одређивања броја посланика у парламенту и посебно критеријумима репрезентовања и субјектима који су репрезентовани у парламенту. У другом делу, у средишту пажње стоји статус посланика, њихова права и обавезе, а нарочито права посланика која су у непосредној вези са радом парламента и обављањем посланичке функције и статусним правом (посланички мандат и његова природа, имунитетска права, права на материјалне принадлежности). Унутрашња организација парламента и његове надлежности (нормативна, контрола владе, надлежности у вези са изборима, право уређивања сопствене организације) обрађени су у трећем и четвртом делу студије. Посебан значај поклоњен је парламентарним поступцима који чине садржај петог дела студије.

   На Правном факултету у Новом Саду, Парламентарно право је, на иницијативу ауторке, већ неколико година саставни део правних судија на којима се изучава као изборни предмет како на општем курсу тако и као продубљени курс на мастер студијама уставноправног смера. У ту област сврставамо и Мали речник парламентарних израза и термина који је такође објавила професорка Пајванчић (Београд, 2001).

   Узимајући у обзир њено исцрпно и дубинско проучавање проблема уставности, изборних процеса, односно изборног права, и парламентарног права, као и допринос не само настави и истраживачким студијама, него и настојањима да се наш уставни систем изграђује на темељима које су поставиле најбоље домаће и стране традиције уставног права, људских права и слобода, владавине права, парламентаризма, демократских избора – професор Маријана Пајванчић је дала допринос нашој науци и нашој заједници у областима којима се бавио пок. академик Миодраг Јовичић, и жири је одлучио да јој за укупни рад додели награду Фонда „Миодраг Јовичић“.

Београд, 20. јуна 2007.

ЧЛАНОВИ ЖИРИЈA

професор др Војислав Становчић,
председник жирија
професор др Јовица Тркуља
др Ђурица Крстић