Доц. др Мирослав ЂОРЂЕВИЋ¹

 

 

   Поштовани декане Правног факултета Универзитета у Београду,
   поштовани професори, колегинице и колеге, даме и господо, драги пријатељи,

   Хвала пуно управном одбору као и жирију за доделу нагрaде Фондације „Миодраг Јовичић“ на части која ми је указана. Професор Миодраг Јовичић је свима нама, који смо на дугом и широком путу изучавања уставног права, увек био узор, а његово дело својврсни камен међаш у професионалном развоју. Наиме, баш као што је уџбеник професора Ратка Марковића за студента докторских студија уставног права био, како то каже професорка Вучић, „Библија која нам увек стоји поред кревета, да је сваки дан чисто мало погледамо, онако бар пред спавање“, сабрана дела Миодрага Јовичића, то капитално издање Службеног гласника, представљају наредни корак и знак да смо сада „у вишој лиги“. Ко жели да се озбиљније бави уставним правом и политичким системима просто не може да заобиђе Јовичићев опус, у коме је увек, али заиста увек могуће пронаћи понешто корисно на било коју тему којом се бавимо. Када сам добио Сабрана дела, отворио ми се један свет. Професор Миодраг Јовичић је доказ да се квалитет и квантитет не морају међусобно искључивати – његово дело је обимно, али је свака реченица промишљена и утемељена, педантна и лепом правничком речју изложена. У данашњој ери системског подстицања скрибоманије, као услова за даље научно напредовање, те упорног форсирања квантитета уз занемаривање квалитета, многи би, сигуран сам, од само једног Јовичићевог чланка направили четири.  

   Нисмо се нажалост никада лично упознали, али смо ипак тако често разговарали – он је кроз своје дело говорио, а ја сам углавном пажљиво слушао, можда кадкад шта и прокоментарисао (да л' у неком чланку или бар онако - за себе), а пре свега - много тога научио. Писање докторске дисертације било је за мене авантура, било је ту и недоумица, страха и сумње, али и оних тренутака фантастичног научног полета, узбуђења, готово дечије незаустављиве радозналости и коначно – искреног задовољства када су сви елементи, после вишегодишњег истраживања, коначно дошли на своје место, а рад добио обрисе којима сам и сам био искрено задовољан. Када је било тешко, помагало је пронаћи инспирацију која би ме терала да идем даље, одустанем од неке идеје јер се испоставила погрешном (макар то значило и брисање и по тридесетак страница – што сваком докторанту изгледа као ноћна мора), и да стално неуморно чиним још по један корак напред – што је све неизбежно водило жељеном цињу. Ова Фондација, као и претходни лауреати награде Миодраг Јовичић – моје колеге и пријатељи др Владимир Микић и др Милош Станић, били су често та инспирација и хвала им на томе што су ми пренели пелцер Јовичићеве љубави и посвећености уставноправној науци.

   Сви ми јесмо и остаћемо поносно - Јовичићеви ђаци.

   Тема мог истраживања и докторске дисертације била је „Суспензивни вето председника републике“ и сада ћу се осврнути на само неколико важних тачака, док о свакој од њих, као и низу повезаних тема за које данас немамо времена, више можете прочитати у самој дисертацији. Реч је о овлашћењу које се сматра класичним институтом уставног права али упркос томе њему у нашој, али и светској уставноправној науци ипак није посвећена довољна пажња. Наша доктрина је изнедрила свега неколико чланака на ову тему, а не постоји ни једна монографска студија која се њоме бави.  

   У иностранству обимнијих радова има (мада заиста не превише), али је по правилу увек приметан оштар и изражен фокус на домаћи, сопствени уставноправни систем конкретног истраживача. Када је реч о великом, преовлађујућем броју правних института доктринарна обрада са фокусом на матични правни систем заиста некада може довести до глобално применљивих закључака и оцена. Постоје пак и они други, чији се појавни облици у различитим државама битно разликују и то не само у појединостима (попут рокова, домашаја, форме и сл.) већ и по својој самој правној природи – дубоком смислу и суштини које у контексту и у оквиру опште логике читавог уставног система једне земље тај институт има.
   Суспензивни вето припада овој другој групи правних института. Уколико се погледа суспензивни вето српског председника, а затим се он, примера ради, упореди са истоименим овлашћењем председника САД, Француске, Мађарске, Пољске или Немачке, приметне су суштинске уставно-нормативне али и доктринарне разлике, које воде до тога да се нешто што јесте суспензивни вето у једној земљи уопште као такав неће препознавати у другој. Следствено ће дискрепанце у основним теоријским погледима националних доктрина по овом питању такође довести до различитог посматрања појединости везаних за овај институт, што све на први поглед може довести до низа забуна уколико се суспензивни вето у једном правном систему сагледава из научне визуре неког другог. До оваквог плурализма појавних облика и  њихове различите правне природе је дошло превасходно из историјских разлога.

   Уставно право, осим што је грана позитивног права, јесте и наука – и то у правом смислу речи – дакле логија, а не графија или номија, што пак подразумева да је њен задатак да осим што прикупља и систематизује знања из своје области, такође тежи утврђивању и дефинисању генералних закључака и правилности, њиховом објашњењу на посебном, али и општем нивоу.

   У духу наведеног, задатак моје дисертације је најкраће био покушај давања одговора на једно само привидно једноставно питање: „шта је суспензивни вето?“. Предмет истраживања је стога представљала правна природа и манифестације института суспензивног вета као овлашћења председника републике – у упоредном и нашем праву. Тесно у вези са предметом стајао је и четвороструки циљ истраживања:

     1. теоријска обрада института суспензивног вета уопште, те доношење закључака о појединим кључним правнотеоријским питањима везаним за овај институт.

      2. приказ и анализа суспензивног вета у упоредном праву, са посебним акцентом на анализу у контексту председничке функције и овлашћења, као и реалне манифестације суспензивног вета у пракси односних држава.

      3. детаљна анализа српског уставноправног поретка у домену суспензивног вета и председничких овлашћења (као и досадашње праксе), те дијагностификовање његових слабости и проблема.

      4. и коначно – указивање на могућности и давање предлога измена, које би водиле побољшању садашњег уставноправног поретка Србије у референтним доменима.

   Резултати истраживања које сам спровео за потребе ове дисертације успели су, надам се, између осталог да одговоре на питање шта је то суспензивни вето per se, при чему се у контексту његове правне природе као кључни појављују са једне стране израз „право провере“, а са друге стране – фундаментално дихотомна природа суспензивног вета – реч је о овлашћењу које служи заштити уставности као и остваривању политичких циљева уколико је то у конкретној земљи дозвољено („политички суспензивни вето“). Закључујем да је суспензивни вето ништа друго до „условно одрицање акта промулгације док о оспореном акту коначну одлуку не донесе неки други орган“. Председник сматра да са достављеним актом (који је по правилу изгласани предлог закона) „нешто није у реду“ – било по питању његове уставности или политичке целисходности, те одбија да у име суверена такав акт пусти у правни живот док се о спорном питању не огласи неки други, за то уставом и законом надлежан орган.

   На основу обима овлашћења, али и других критеријума, у дисертацији закључујем да у свету постоје 4 дистинктивна модела суспензивног вета, од којих је уставноправно-теоријски посматрано најоправданији онај који предвиђа посебну процедуру и улогу уставног судства у зависности од тога да ли је неки изгласани предлог закона председник оспорио из разлога сумње у уставност или политичку целисходност тог акта.

   Коначно, осврнуо бих се на крају кратко и на питања суспензивног вета у Републици Србији. Доношењем Устава из 2006. године, формална овлашћења председника Србије су нешто ублажена у односу на она из 1990, али је овлашћење суспензивног вета, сасвим супротно, оснажено и у неколико важних аспеката промењено. Србија је остала једна од земаља у којима председник ово овлашћење може користити и из разлога сумње у уставност, као и услед сумње у политичку целисходност, а у оба случаја оспорени изгласани предлог закона поново иде у парламент где се сада мора поновно изгласати апсолутном већином (док је по Уставу из 1990. била довољна обична, кворумска већина). Осим за законе који се доносе по хитном поступку сасвим непримерен рок од свега 7 дана је повећан на 15 и решен је проблем могућности тзв. „ћутања председника“ – данас ће уколико председник просто одбије промулгацију то уместо њега учинити председник Народне скупштине.

   Са друге стране уведена је могућност да парламент „одлучи да не гласа о ветираном предлогу закона“, једно упоредноправно гледано сасвим изузетно решење, сувишно и теоријски неоправдано, уведена је обавеза писања образложења (о чему сам се у дисертацији негативно изразио), тражена већина у поновном гласању је јединствена (апсолутна) и не уважава разлику коју сам Устав прави приликом првобитног изгласавања одређених типова закона, те је овлашћење суспензивног вета по снази неконзистентно и зависи од конкретног законског предлога, тј, материје коју он уређује итд.

   Уставни и законски оквир остају донекле недоречени или чак мање прецизни него раније када је реч о питањима самог поступка у парламенту, па су се тако у пракси показивале и забрињавајуће тенденције противуставног деловања, мада је каснија пракса (после одбране моје докторске дисертације) показала одступања од претходне, те враћање у уставне оквире.

   Без улажења у појединости, које су у тези изложене, сада желим да укратко кажем да би Србија требало да из тренутног пређе у модел земаља које предвиђају посебан поступак за политички и уставни вето, где би се по првом о судбини ветираног предлога закона изјашњавао парламент, а у другом за то меродавни уставни суд. Чак и уколико се приликом неке будуће ревизије Устава у потпуности задржи садашњи оквир положаја председника Републике (што представља питање коме је у дисертацији такође посвећена пажња), низ измена у домену института суспензивног вета могао би представљати један значајан корак у правцу давања пуног потенцијала активном и пасивном деловању овог института и тиме допринети заштити уставности и квалитету политичког дијалога у нашој земљи.

   На самом крају, желим још да кажем следеће: Лепота научног и професорског правничког позива лежи делом и у томе што оне најбоље међу нама чини бесмртним. Дела проткана минуциозношћу, бескрајним трудoм, пажљом и љубављу према свом позиву, на начин на који је то чинио професор Јовичић, остају заувек и представљају драгоцен извор сазнања и учења, али можда још и важније – незаменљиве живе инспирације са даљи рад нас, условно речено, млађих, а сигурно и оних старијих. Професор Јовичић и његово дело ће живети заувек. Нисмо се нажалост никада лично упознали, али ја ћу се увек, рећи ћу отворено – од данас можда посебно, осећати као његов ђак.

   Сви ми јесмо и остаћемо поносно – Јовичићеви ђаци!

   Хвала вам пуно.

 

 

1. Научни сарадник Института за упоредно право.