Професор др Вучина ВАСОВИЋ

   Поштована госпођо Јовичић, поштовани председниче и чланови Фонда, господо, драге колеге и пријатељи,

   Имам посебну част што сам увршћен у групу научних посленика који су добили признање, награду од Фонда „Миодраг Јовичић“, за оно што сам радио током своје научне каријере. Награда ми је утолико дража што долази од институције Фонда који носи име нашег познатог академика и професора Миодрага Јовичића. Прилика је да се још једном подсетимо и одамо захвалност том племенитом човеку благе нарави а оштра ока и мисли, запаженог научног радника који је заузимао једно од запаженијих места, не само у Србији него и на ширем балканском простору у неким областима правних и политичких наука, посебно у области компаративних, уставних и политичких система и истраживања. У ово, иначе несигурно и превртљиво време, искази и налази академика Јовичића јесу посебно значајни јер се већ показало да су дубоко засновани и способни да претрајавају време и пружају дуга знања и поуке у области правних и политичких наука.

   И старије и млађе генерације, имале су и имају много тога да науче из радова академика Јовичића. На Факултету политичких наука, његов уџбеник Велики уставни системи и данас фигурира као део незаобилазне литературе за одређене предмете. Сећам се његове несебичне помоћи у припремању наших представника на разне међународне скупове широм света, његових иницијатива, сарадње и помоћи у покретању и одржавању заједничких скупова Удружења за правне и Удружења за политичке науке и многих других активности и прилика којима је давао посебан значај и дигнитет. Неизмерно смо захвални због свега тога, као и госпођи Јовичић, за допринос у организовању и функционисању Фонда Мише Јовичића. Дозволите ми сад да у кратким цртама кажем нешто о наведеној теми.

   Поштована господо, предмет мог кратког излагања биће „Глобализација и демократија“. Тему сам организовао у три дела. У првом делу биће речи о значају и неким разлозима за проучавање глобализације и глобалне демократије. У другом делу ће се говорити о неким противречним дејствима глобализације на демократију. Трећи део биће посвећен могућностима и формама глобалне демократије, односно демократског глобализма. У тексту који ћу приложити организатору говорићу у нешто ширем виду, а овде ћу више телеграфски назначити само нека питања и проблеме које глобализација са собом носи и њена противречна дејства на развој демократије.

   Сматрам да би овом цењеном скупу било сувишно говорити о значају и разлозима глобализације. Можда би се требало подсетити да ни један нити други чинбеник поменутог бинома, ни глобализација нити демократија, нису нове категорије. Познати су, као идеје, од раних времена, али оно што је ново јесте њихов квалитет, степен њиховог развоја, ширина распростирања и услови њиховог остваривања. Неколико деценија они добрим делом освајају и ремоделирају савремени свет. Написана су већ, а и даље се пише обиље књига, студија; објављена су и многа истраживања са основним порукама да глобализација и демократија несумњиво проширују и поспешују могућности развоја човека и друштва. Постоји, како Хелд каже, дуга традиција мисли о свету као једној политичкој заједници. Антони Гиденс истиче да глобализација постаје термин који мора да заузме кључно место у лексикону друштвених наука. Напоредо с тим, потоњих деценија настаје запажен пораст демократских поредака, и како би Фукујама и Хантингтон рекли, тријумф либералне демократије. Број демократија у свету је нарастао од двадесет до тридесет од пре неколико деценија на близу сто у новије време. У целини, најчешће се истиче да су се окончањем хладног рата и падом комунизма крајем XX века, стекли услови за два обећавајућа и епохална тока развоја глобализације и тријумфа демократије. Поменута два тока развоја нису међутим ни тако једносмерна нити тако идилична, већ веома сложена. Протеком времена јављају се не само различита мишљења већ и сумње и критике, како у погледу разлога настајања тако и с обзиром на карактер, дубину, садржај и смерове глобализације и демократије. На нама је да видимо откуда све то долази и куда све то води. Глобализација у компримираном виду могла би се одредити као процес који пружа нове могућности интеграције и комуникације света, и како неки аутори истичу, компресију времена и простора која мења природу света и међународне заједнице и њених основних, конститутивних субјеката-држава. Глобализација у ствари, представља процес легалног и фактичког смањења регулативног капацитета нације државе. С тим је повезано и пребацивање политике, која је традиционално регулисана домаћим правом и државом, на интернационалне и супранационалне структуре и режиме управљања. Ђовани Бијађини је рекао: „Конституционално право је постало интернационално, а интернационално право више конституционално.“ Заштита фундаменталних права и очување мира нису више екстензивна одговорност националних устава и држава. Постали су и значајни задаци међународних супранационалних организација и институција. Када је реч о разлозима глобализације ваља рећи да је то вероватно најопсежније обрађивани део проблематике глобализације. Разумљиво је то по себи, јер да је на почетку нове глобалистичке ере требало и крчити пут, отварати перспективу, афирмисати, рационализовати и конципирати контуре тог новог хоризонта света и живота. Истицани су, дакако, бројни економски, социјални, политички, морални, еколошки, информативни, технолошки и други разлози за глобализацију. Постоје међу њима и захтеви који су инспирисани ширим, хуманистичким и демократским мотивима, али и они који су мотивисани ужим и мегаломанским амбицијама. О тим разлозима, ја нећу посебно овде говорити јер је за то потребно доста времена.

2. Противречни ефекти глобализације

   Процес глобализације има несумњиво бројне позитивне ефекте и импликације. Треба, свакако, рећи да постоји и велики број аргумената и факата који говоре у прилог теме. Исто тако има и апологетске литературе која није баш мала и која без икаквих критичких референци априорно расправља и сведочи у прилог постојећим токовима глобализације. Чини се да таква и слична афирмативна, оптимистичка и некритичка гледања на глобализацију и њена демокритизирајућа дејства на политику данас обилато претежу. Описана гледања јесу у складу са официјелним ставовима великог дела владајућих кругова у најразвијенијим земљама. У томе свакако постоји део истине. Представља то, међутим, само једну страну и једно лице глобализације. Другим речима, глобализација има и друго лице које је сасвим различито чак и супротно од прво поменутог. Сумњиво или ружно лице глобализације све мање се може сакрити; напротив, у све већој мери јесте предмет оштре критике и то углавном у САД-у, чија се политичка и економска елита најстраственије бори за продор и остварење глобализације. Поменућу само неке тамније стране глобализације.

   Прво, видан је пораст међународних и транснационалних органа и организација које под егидом бриге за демократију и развој друштва намирују своје уже интересе и циљеве. Познато је да то јесте стари проблем бирократије и бирократизације. Пође ли се од констатације да то јесте проблем који је познат у случају националне државе, можемо мислити какав ће то проблем бити у случају глобалне заједнице. Друго, постоје мишљења да су међународне организације претежно или добрим делом декорација уређена да спречава мале државе да реагују против доминације моћних држава. Треће, мноштво међународних организација доприноси повећању фрагментарности и компликују задатке управљања, не ретко и демократије. Четврто, највећи број међународних регионалних организација нема легитимност коју само демократски избори могу да пруже. Регионалне организације пате од, да тако кажем, демократског дефицита. Утицај глобализације на државе и политичке институције јесте различит и противречен. Неке државе и институције пролазе боље него друге без подношења рачуна о томе и без икаквог оправдања. Ваља истаћи овом приликом бар две такве противречности, односно неконзистентности.

   Прва противречност се огледа у томе што многи новији глобалистички захтеви и промене не погађају све државе и народе једнако. Постоје бар четири врсте држава које се различито позиционирају у тим новим условима. Једне јесу велике и моћне, заштитничке државе које су не само произвођачи и предводници нових токова развоја, већ и заштитници, зависно од својих интереса, дакако, неких других средњих, мањих или слабијих држава. Друга врста држава јесу државе мањег обима и слабије моћи које уживају подршку и заштиту заштитничких држава. Трећа врста држава јесу оне према којима су моћне државе неутралне, нити им помажу нити одмажу. Постоји, најзад, и четврта врста држава; чине је државе недодирљивих које су у некој врсти немилости великих и моћних држава. Услед извесних несрећних околности ту, свакако, спада и Србија. Нарогушеност моћних држава и омче коју они стављају око врата неких других држава још више слаби те државе и економски и политички и културно.

   Друго, моћ најјачих заштитничких држава иде често изнад граница међународног, односно глобалног права и моћи међународних организација. Великим делом, оне диктирају меру значаја и развоја других држава. Парадоксално је да главни захтеви за десуверенизацију других држава долазе управо од држава које се хиперсуверенизују. Сувишно је овде шире говорити о томе колико то јесте добро или лоше, колико то има смисла и оправдања у неком ширем значењу; вероватно има и једног и другог у свему томе. Глобализација у много чему добија карактер прилагођавања слабијег и мањег моћнијем и већем. Ствара се и развија код људи и народа посебна врста политичке способности или вештине, односно адаптивне способности слабијег према јачем, а не адаптирања цивилизацијским развојним захтевима и вредностима. Србија, такође, настоји да се прилагоди процесу глобализације и модернизације. Није то ни лако ни једноставно, и зато што она није само национална и грађанска, већ у неку руку и недовршена, а у извесном смислу и рањена држава. Један део њене територије практично јесте ампутиран, што ствара посебне тешкоће у општем развоју и демократизацији друштва. Глобализација, односно њени предводници довели су и до различитости и неједнакости, не само према појединим државама већ и према појединим институцијама. Добитници и фаворити глобализације јесу извршна власт, бирократија, протективне интересне групе и судство. Губитнике глобализације чине пре свега парламенти али и неке друге демократске институције. Парламентаризам и парламент данас јесу у некој врсти, да кажем мало простије, опсадног стања или у некој врсти статуса најбоље плаћеног мушког хора на свету.

   Данас постоје бар четири врсте околности или фактора који активно раде на депарламентаризацији или потпарламентаризацији организације власти. Прво, ваља поменути јачање извршне власти и у узоритим парламентарним системима, попут онога у Великој Британији. Приметна јесте појава президенцијализације власти-председник владе се понаша као председник, односно шеф државе. Друго, и у најразвијенијим земљама постоји нека врста партијске колонизације парламента и парламентаризма. Партије највећим делом диктирају понашање посланика. Трећи фактор депарламентаризације власти и одлучивања долази у виду корпоративизма. Један део послова и одлучивања се измешта из парламента и одлучује трипартитним споразумима. Четврто, постоји, чини се, неки вид самомаргинизације. Поред осталог, то настаје и услед незрелости једног броја парламентараца. Тиме се парламент руинира изнутра. Поменуту појаву можемо видети и на нашем примеру, мада није наша земља једина у којој је та појава у доброј мери присутна. Парламент јесте кључна демократска институција. Уколико парламент нема моћи, каква је онда сврха избора, партија и многих других демократских структура? Са падом парламента пада и цела парламентарна зграда. Све оно што важи на национално-државном плану важиће и на глобалном плану, можда још и у већој мери. Поред тога, под видом борбе против тероризма, провлачи се много појава непримерених демократији и заводи се нека врста ванредног стања, које држави дозвољава мешање у кључна цивилна права, стварајући психозу и страх. Дарендорф је једном нагласио, да то јесте почетак новог ауторитаризма. Има и прилично неоптимистичних, да кажем скептичких гледања на ново глобалистичко уређење. И Роберт Дал чак отворено истиче да је гледање да ће интернационалне владе бити демократизоване и да ће промовисати демократске вредности претерано оптимистичко. Бењамин Барбер се пита може ли демократија преживети глобализацију?

3. Могућности и форме глобалне демократиjе

   С обзиром на многе противречне токове глобализације и на извесна разилажења у пракси, поставља се питање шта да се ради, који би то систем друштва и политике, посебно, који би модел демократије био најадекватнији за савремено доба глобалистичке трансформације? Понуда бројних и разноврсних модела глобалног друштва и демократије постала је већ прилично богата. Било би илузорно овом приликом разматрати све те моделе па и оне најзначајније и најатрактивније. Истовремено, стиче се утисак да многи од тих модела, чак и познати Хелдов и Гиденсов, нису довољно јасни, нарочито у погледу односа између глобалне заједнице и државе. Другим речима, чини се да држава није јасно профилисана а понекад се може и различито тумачити. Поставља се питање је ли она сервис глобалног нивоа одлучивања или субјект који има и своје надлежности, известан паритет моћи у односу на глобални ниво и друге нивое заједнице?

   Најприхватљивији, мени се чини, јесте модел глобалне демократије који иде линијом комбиновања модерне демократије уз неке модификације и виших глобалних нивоа одлучивања. Концепција полази од тога да је нужно или вредно сачувати досадашња достигнућа демократије, и многа од тих достигнућа уградити у нову зграду глобалне демократије. Неки основни принципи и вредности модерне демократије попут легитимности, репрезентације, консензуса, одговорности, слободе и правде треба да буду и даље инспирацијски састојци политичког понашања људи у једној демократској политичкој заједници. Не могу они бити замењени логиком профита тржишта и економске рационалности. У једном савременом друштву у ствари те две линије вредности треба да буду доведене у одговарајуће односе комплементарности. Мени се чини да је најприхватљивији управо тај модел, посебно са спектра развоја демократије. Сличан је ономе што предлаже и Ралф Дарендорф, а чини ми се да је близак и схватању Ђованија Сарторија, ако се имају у виду његове речи поводом многих глобалистичких експериментисања. „Останимо, забога, при ономе што знамо“, каже Сартори на једном месту. Мени изгледа да би један, парадигматички, глобално-демократски систем могао да буде нека врста легуре следећих састојака; полиархије Роберта Дала, либерално-социјалне визије Норберта Бобија, дискурзивне-аргументативне демократије Јиргена Хабермаса, и космополитских елемената из радова Давида Хелда. Далова концепција демократије је значајна управо зато што истиче значај и арсенал институција и процедура за демократски политички систем. Бобио инсистира на неким важним принципима и на социјалној димензији демократије која је данас веома запостављена у развијеном свету. Хабермас прилаже аргументативну расправу у јавном простору као кључни елемент демократије. Хелд свему томе додаје нужне елементе глобализације. Побројане четири позиције треба посматрати у једном интерактивном односу. Држава, наравно, у глобалистичком контексту, губи један део моћи и суверености по четири линије. Један део прелази у економски подсистем; други део се сели „горе“ у трансдржавне институције; трећи део моћи иде према локалној заједници која добија на значају; четврти део државне моћи прелази на побочне и базичне субјекте који су мање или више односе на цивилно друштво. Држава треба уз све то да задржи одређену количину моћи и надлежности и да не буде у неком виду помоћног органа или сервиса виших инстанци одлучивања него и један релативно самостални политички ентитет који би имао неку врсту партнерског односа према глобалним и другим нивоима одлучивања. Чини се да би то био најбољи пут да се створи један глобални демократски систем, који неће бити способан само да цвета, већ и да даје плода.