Др Душка ФРАНЕТА

 

 

   Поштовани оснивачи, представници и пријатељи Фондације „Миодраг Јовичић“,
   Поштована породицо и пријатељи покојног академика Љубомира Тадића,
   Уважени гости и драги пријатељи,

   Поносно и с радошћу примам награду која ми се данас додељује за докторску дисертацију под називом „Људско достојанство као правна вредност“ коју сам одбранила 2009. године на овом факултету. Та захтевна и, верујем, значајна тема није престала да ме окупира с довршетком писања и одбраном тезе; напротив, тек један део питања ме је у то време напустио, а неки нови проблеми и теме су почели да се отварају и намећу. Награда зато данас стиже као значајан подстицај да досадашњи рад наставим, усавршим и употпуним.

   Захваљујем на овом за мене веома важном признању оснивачима и представницима Фондације „Миодраг Јовичић“ и породици покојног академика Љубомира Тадића. Захвалила бих ментору академику Данилу Басти за драгоцене савете при изради дисертације и за континуирану подршку у научном раду коју ми пружа, захвалила бих професорки Јасминки Хасанбеговић, ко-менторки дисертације, на указаној стручној помоћи при изради докторског рада, на великом труду који је претходио овом признању и сталним научним подстрецима. Знам да је ова лепа свечаност делом испуњена тугом и сетом у срцима најближих и пријатеља два велика имена, једног правне науке, другог филозофије права ових простора, академика Миодрага Јовичића и академика Љубомира Тадића, које сам нажалост упознала само преко писане речи, а који многима присутнима сигурно недостају. Не могу а да у тренутку када се награђује моја докторска дисертација не споменем још једну особу која вечерас овде недостаје а није више међу нама, свог професора Лазара Вркатића, који ме је подстакао и подржао да се бавим темом људско достојанство.

   Овом приликом представићу начин и неке правце мојих истраживања и размишљања о људском достојанству као правној вредности.

   Основно питање које ме је дуго пратило, подстицало, па и задавало ми тешкоће гласи шта је људско достојанство, како тај појам исправно разумети. Чињеница је да је за право људско достојанство релативно нов појам, да он није изворно правног порекла. Вајмарски устав из 1919. први је правни акт високог ранга који га спомиње, али на велика врата ова идеја бива такорећи уливена у право тек након ИИ светског рата, у Бонски устав из 1949. године, и то у први став првога члана речима „да је људско достојанство неприкосновено и да је обавеза свих државних власти да га поштују и штите“. Низ значајних међународних докумената, од Женевских конвенција, Универзалне декларације о људским правима, Међународног пакта о грађанским и политичким правима, Међународног пакта о економским, социјалним и културним правима, па све до Повеље о основним правима Европске Уније и Европске конвенције о биомедицини (Конвенција о заштити људских права и достојанства људског бића у погледу примене биологије и медицине) која већ у свом називу садржи појам достојанства људског бића, позивају се на овај појам и одређују га било као темељну вредност, циљ, начело или фундаментално право. Овим документима придружује се и велик број устава данашњице – првенствено, али не искључиво европских (Шпаније, Португалије, Грчке, Белгије, Шведске, Швајцарске итд), те непрегледан број закона. Може се слободно рећи да је појам људског достојанства постао важан део правне културе данашњице, укључујући у том погледу и нашу културу. Последњи Устав Србије означава људско достојанство као неприкосновено и обавезује све да га поштују и штите, одређује га као сврху заштите људских права – да споменем само ова два контекста његове уставне употребе. Домаће законодавство и судска пракса последњих година све је експлицитнија у ослањању на овај појам који је могуће сусрести не само у контексту кривичног права (понижавање као својеврстан вид злостављања човека), него и с обзиром на важност очувања достојанства рада, заштиту од злостављања у радном окружењу, као и приликом забране дискриминације, повреде части и угледа, заштите различитих рањивих група итд.  Ипак, важнији правни акти, како домаћи, тако и инострани и међунардони, нису показали довољно јасно, целовито и конзистентно развијено значење гаранције неприкосновености достојанства. Он заузима важно место било као сврха било као посебно право или принцип, појављује се у великом броју различитих контекста и везује за читав низ права, почевши од права на приватност до права на здраву животну средину, али напослетку питање његовог значења ипак није задовољавајуће одговорено.

   С друге стране прилазећи овом проблему, јасно је видљиво да порекло идеје људског достојанства лежи у филозофској мисли. Она се први пут експлицитно, додуше само у траговима, појављује још у делу римског државника и филозофа Марка Тулија Цицерона. Назнаке ове идеје могу се, истина, донекле пронаћи и раније – у фрагментима софиста, те стоичке школе која је такорећи припремила тло за прво обликовање појма људског достојанства. Помоћу идеје космополитизма и учења о моралној индиферентности спољашњих добара теоријски су превазиђена дотадашња схватања људи као суштински неједнаких, а пре свега разлика слободних грађана и робова. На трагу стоичких промишљања, Цицерон је старој латинској речи dignitas дао нови смисао. Она је претходно означавала политички ранг, углед и част и била дубоко испреплетена с идејом римске републике и њеним вредностима, али Цицерон почиње да је употребљава на нов начин: као достојанство човековог карактера односно људске способности за врлину која је присутна код сваког.  Иако достојанство назива општом људском природом, која и омогућава превазилажење дотадашњих разлика, он га пре свега схвата као човекову дужност. Даља историја филозофског промишљања човековог достојанства показује разнородност али овим Цицероновим идејама постављен је општи темељ за његово разумевање. Каснија становишта дају овој мисли различите форме: посредством тумачења хришћанске идеје о човеку као imago Dei, изједначавања слободе, служења Богу и достојанства у делу Томе Аквинског, развоја појма личности од првог Никејског сабора и Тертулијанове формуле једна супстанција а три личности до Локове десупстанцијализовање овог концепта, чувеног Мирадолиног „Говора о достојанству човековом“ који је завршио на ломачама, па до Кантове практичке филозофије у којој људско достојанство добија место темељне вредности. Упркос понекад веома значајним разликама, сматрам да постоји заједничка нит у разумевању идеје људског достојанства, као и да Кантово схватање овог појма, које ту нит чува, заслужује посебно место у његовом разматрању. Кантова филозофија је, наиме, прва која је понудила изграђеније оквире за њено разумевање, али је и извршила снажан уплив на утицајна савремена тумачења људског достојанства као правног појма. 

   Кант о достојанству говори као о вредности личности а о његовој неприкосновености познатим речима да у свету сврха све има или неку цену или достојанство, те да је цена оно што може бити замењено нечим другим, док оно што је изнад сваке цене и нема еквивалента, представља достојанство.¹ Човекова способност за моралност која је резултат његове умности суштина је личности и достојанства и захваљујући њој сваки човек је самосврха и једино као такав, као што и говоре категорички императиви, сме да буде третиран. Из ових мисли израсла је идеја модерног поимања правде која вредност  једнакости употпуњује вредношћу достојанства, те правда постаје једнакост у људском достојанству. Човекова могућност да сам себи поставља сврхе, да их не поставља самовољно него слободно јесте човеково достојанство.  Тако је већ с Имануелом Кантом људско достојанство одређено као вредносна представа о људском субјективитету и као нужна допуна идеје правде.

   Савремена филозофска мисао је с правом велики баштиник али и критичар Кантовог наслеђа. Један од главних делова свог истраживања посветила сам анализи појмовних структура у оквиру којих се људско достојанство у Кантовој филозофији изградило и начину на који се то модерно ткиво мисли рефлектовало на достојанство као правну вредност. Велике су последице нововековног концепта субјекта по идеју достојанства, као и по модерно право у које она бива инкорпорирана. Субјект – објект расцеп у форми поделе особа – ствар, везаност субјекта за мишљење, апсолутност, самоузрочност и самосврховитост одраз су и подстицај маргинализовања природе, живота и других бивствујућих изузев човека у филозофским концепцијама, модерној култури а затим и у оквирима самог права. Насупрот правном субјекту и његовом неприкосновеном достојанству, све друго ће се појавити као објект и као расположиво. Тиме су различите концепције људског достојанства стављене пред озбиљне биоетичке критике у погледу вредновања живота уопште, живота других живих бића, али и по питању образложивости круга носилаца достојанства. Расцеп између носилаца достојанства и свега осталог, између мишљења и емоција, духа и природе, учиниће да једна велика идеја модерности почне да се употребљава и као оруђе апологије човековог девастирања света. На тај начин су назначена озбиљна ограничења ове значајне идеје која би требало да буде помирена с новим сензибилитетима и увидима у шире димензије људске одговорности.

   Имајући у виду неке од споменутих критика, савремена филозофија је додала значењу људског достојанства нове аспекте; уз општи карактер људског достојанства који је препознао немачки идеализам, дошао је и његов социјални апсект који је донео марксизам а затим и индивидуални који је истакао егзистенцијализам. И заиста, вредности се генеришу на свим поменутим нивоима, и тек заштита сва три омогућује испољавање пуног човековог субјективитета. Ипак, ови увиди појавили су се као значајан одговор али и као тешкоће за теоријскоправну мисао која на питање о значењу достојанства и даље нуди читаву серију одговора, од минималистичких до максималистички: вероватно најпознатији и најутицајнији Гинтер Дириг схватио је достојанство као неприкосновену срж свих гарантованих права, Вернер Мајхоферово одређење достојанства задире у поре читавог правног ткива, Татјана Гедерт Штајнахер га схвата као појам трансцеденденталног карактера, Матијас Хердеген заступа постојање двоструког, ужег и ширег поквира права на достојанство, Кристоф Ендерс изједначава људско достојанство с правом на права, Паул Тидеман право на достојанство с правом развоја и очувања личног идентитета итд. Као нека од незаобилазних теоријскоправних питања показали су се решавање проблема односа људског достојанства и људских права, проблем статуса гаранције неприкосновености и круга носилаца достојаства,  те општије питање начина интегрисања вредности у дискурс права.  Кроз довољно тешке теоријскоправне проблеме поново су оживела важна филозофска питања али и нека проблематична супротстављања попут оног деонтологије и утилитаризма или трансценденталности идеје људског достојанства и сваке конкретне слике човека оличене у неком датом каталогу људских права. Захтев да се кроз уважавање људског достојанства сваки човек поштује у његовој идентичности и различитости спрам других тако се показао као оправдан и нужан део модерне културе, а опет имајући у виду постојеће теоријске и практичне тешкоће и као утопистичан императив данашњице. На филозофији права је - која се, како је то један познати правник говорио, првенствено бави будућношћу права - да, имајући то у виду, раздваја сигурне стазе од могућих странпутица.