Др Милан ПОДУНАВАЦ

   У Пелопонеском рату Тукидид доноси беседу Перикла над гробом палих атинских ратника. У уста Перикла ставља реченицу која је надживела многа политичка друштва и политичке теорије. У одржавању поретка и закона „страх је наш главни савезник“. Страх чува државу, поручује Тукидид и посебно истиче три врсте страхова: страх од неписаног закона за који сви људи признају да га је срамотно прекршити, страх од богова и страх од непријатеља која сва политичка друштва, демократију посебно, чува од несагласја, спорова и међусобних омраза политичких супарника. Страх од нереда који разара и угрожава живот политичке заједнице најтеже је и најтрауматичније стање у коме се један народ може наћи. У исто време, Перикле нас учи да је храброст друга страна страха. Храброст је најстарија и најснажнија јавна врлина – оно шта је правда у миру врлина храбрости јесте у рату. Страх и храброст два су лица истога бога, бога поретка. Захваљујући Томасу Хобсу који преводи Тукидидов Пелопонески рат и пише обиман тракатат о Тукидиду, а додао бих и трактат о Тациту, кога ће назвати лепим именом „римски Тукидид“, питање о односу поретка и страха постаје једна од централних тема модерне политичке теорије. Одговарајући на питање шта је разлог успостављања поретка (државе) и како да се избегну застрашујуће последице неполитичкога и природног стања, Хобс даје готово идентичан одговор; страх је последње прибежиште на које се можемо ослонити. Нема дакле највишег добра, summum bonum, постоји само summum malum, највеће зло. А највише зло је умрјети насилном смрћу прије времена и реда. Терор који влада у природном стању нагони уплашене појединце да се удруже, њихов страх расте до крајности, а онда се јавља искра рационалности и изненада им доноси ново добро. Егзистенцијални страх извор је поретка и сигурности, он рађа државу која је Creataor et Defensor Pacis. Но, да не останемо дужни Хобсу. Држава (суверен) није Defensor Pacis у односу на мир који потиче од Бога, држава јесте творац ничега другог до земаљског мира. Држава јесте Creator pacis јер је држава врхова власт и има божански карактер. Моћ државе, међутим, није божански изведена, она представља резултат људскога рада и настаје због конвенција у које су сами људи ступили. Изван државе нема сигурности, Extra civitatem nula securitas, поновио је најдоследнији Хобсов ученик, Карл Шмит, наводећи нормативне разлоге којима је оправдавао етичку функцију државе у једноме од својих последњих радова Етика државе и плуралистичке државе. Хобесијанско стање егзистенцијалног страха јесте тајна која открива како се заснива арматура модерне државе и на којим темељима израста „континетално европски образац модерне државе“. Само из тих претпоставки и треба разумети Шмитову тешку опаску да Монтескије и његови либерални следбеници не знају шта је поредак и имају усађени страх од политичке моћи. Но, ако је Шмит и био престрог, Џудит Скалар (Judith Shklar), једна од најснажнијих либералних фигура XX века у невеликој али нормативно снажној студији Либерализам страха, враћа модерне либерале политици страха, подсећајући их да су кључне преокупације Хобса и Лока, те касније Монтескијеа и биле одговори на услове застрашујућих неизвесности. У последње време релативног благостања и сигурности, либерална је теорија била фокусирана на питања индивидуалне слободе појединца и праведне расподеле ресурса и богатства претпостављајући да је модерно политичко друштво мање или више слободно од разорних неизвесности. Заборавља се, а Јудитх Схклар на то подсећа, да је либерализам рођен у пламену рата, насилности, неизвесности, окрутности и великога страха што је све пратило колапс хришћанског света. Лисјен Февр je описивао стање XVI века у само четири речи: Страх увјек и страх свуда. Заборавља се да су кључне преокупације родоначелника либерализма биле низ одговора на насилне и застрашујуће услове у којима су живјели. „Двије су ме мајке родиле“, записао је Хобс у својој аутобиографији. „Једна је моја рођена мајка, а друга је страх.“ Јудитх Схклар нас упозорава да се изван те традиције, која је утемељена на уверењима најранијих бранилаца толеранције рођених у страви да су страх и окрутност највеће зло, модерни политички либерализам не може разумети. Либерална политика страха нас истовремено подсећа и на то да добро уређени политички поредак увек у себи садржи вишак неправде, вишак немоћи, вишак окрутности и вишак страха. Отуда наша највећа и најбоља нада није савршени свет једнаких права, већ мање бруталан и ирационалан свет. Ако Јудитх Схклар, у хобесијанском смислу, тврди да је „живјети исто шта и бити устрашен“ и њен закључак је готово истозначан: „Заштита од страха и окрутности почетак је и сврха политичких установа.“ Двије су моћне и темељно различите школе обликовале политичку теорију. Једна школа је постављала питање како да се освоји политичка моћ; друга, пак, како да се одбранимо и склонимо од њезиних разорних утицаја. Политичка теорија страха припада другој школи.

   Политичка теорија страха нас учи и стално подсећа на то да је страх инхерентан људском друштву. На исти начин нас подсећа и Сартр: „Сви се људи плаше. Онај који се не плаши није нормалан. То нема никакве везе са храброшћу.“Потреба за сигурношћу јесте нешто темељно, она је основа људске осећајности и морала. Незаштићеност представља симбол смрти, а заштићеност симбол живота. Страх је дакле истовремено једно тешко и негативно осећање. Страх припада тамној страни људске природе, он је велико политичко зло. Тама је природно станиште неизвесности и страха. Отуда има нечег и у поступцима владара и у самој политичкој теорији шта се бављење страхом испуњава великом нелагодом и негативним емоцијама. Страх је оно чега се највише плашимо, страх надилази сва друга осећања. У људи заробљених страхом сва мудрост ишчили из њиховог тела и духа, подесећа нас римски песник Енеја. Страх оснажује и подвлачи неизвесну структуру људског постојања и понашања: плашимо се смрти, богова, моћи, губитка, непријатеља, странаца, непознатог. И заједнице и појединци често су захваћени страхом и паничним ужасом. Приказујући избезумљену гомилу која бежи главом без обзира, Гојина слика Паника (Прадо) јесте подједнако снажна као и Тукидидов опис безумља на Крфу у коме страх окива људе, рађа лудило и брише сваку границу између кукавичлука и храбрости. Очигледно је да постоје моћни разлози због којих не постоји друштво у коме је страх непознат и због којих би супротно стање, чак иако незнатно могуће, било непожељно. Иако се суштинске битке са страхом не могу добити ипак је могуће да под одређеним условима буду избегнуте институционализоване, нарочито политичке експлоатације деструктивних и ирационалних страхова. Одговор на то питање тражи политичку теорију страха. Одговор на то питање ваља потражити у политичкој теорији страха. Одговор на то питање И ту се открива велика неравнотежа између важности страха за политичка друштва и стања политичке теорије. Жан Делимо открива ту неравнотежу у једном од најбољих радова посвећених страховима западних друштава у књизи Страх на Западу у згуснутом уводном трактату који носи наслов Прећуткивање страха. Искористићу и надградити тај мотив Делимоа. Зашто прећуткујемо страх? Први аргумент јесте и најједноставнији. Страх је искуство које има свако од нас, те отуда зашто се бавити нечим шта је очигледно и искуствено. Знамо ми шта је страх и како са њим. Други аргумент јесте темељитији и демонстрира га Ремон Арон Рејмонд Арон. Страх је неполитички, то је субполитичка емоција која припада пољу психологије и културе и није производ институција, закона и моћи. Према томе, страх је немогуће политички ограничити, контролисати и затомити. Уколико страха и има, он припада људима нискога порекла, како читамо у римскога песника Вергилија. „Страх је знак нискога порекла.“ Страх је мана, храброст је врлина. Страх припада сиротињи, храброст је аристократска и ратничка врлина. На начин како то налазимо у сјајном дијалогу Санча Пансе и Дон Кихота када Дон Кихот намерава да се умеша на страни Пентаполинове војске у сукобу са војском Алифанфарона. Санчо Панса стидљиво примећује да нема никаквих војски и да су то напросто два стада оваца. На то му Дон Кихот одвраћа. „Страх твој Санчо, чини те да нити право видиш, нити чујеш. Па ако се бојиш уклони се у страну.“ То је опште место које читамо од Сократа до Алексиса де Токвила. Врлина храбрости припада одабранима. У Платоновим Законима Сократ дефинише храброст као очување назора усађених законима и образовањем о томе чега се треба бојати. Храброст је једна од четири врлине. Оно шта је правда у миру, храброст је у рату. Онај који води рат не боји се смрти, ратници се више боје ропства него смрти. Но, храброст је истовремено и страх. Страх од чега? У Платоновим Законима читамо – страх од срама. Мада је сваки ратник истовремено и храбар и плашљив, тајна је како прави страх побеђује рђави страх. Платоновој расправи о страху и храбрости Аристотел је додао мало детаља. Аристотел, као и Платон, пита се о храбрости у рату. Храброст заузима своје место међу врлинама. Истинска се храброст најснажније испољава у суочавању са смрћу у борби. Врлина није комплетна без физичке храбрости, а физичка храброст није целовита без учешћа у рату против других држава. У Политици, Аристотел снажније доводи врлину храбрости у односу на бољитак заједнице означавајући да ако рат има смисла то је зарад мира. И Платон и Аристотел, међутим нису много пажње посвећивали моралној страни рата. Обојица ће утврдити да ниједна грчка држава не би смела да побјеђене Грке учини робовима. Са друге стране, према варварима дозвољена је свака врста окрутности. Варвари и постоје зато да би били непријатељи. Ни Платон, нити Аристотел нису много ценили храброст обичних грађана. У Грка, Перикле је опет изузетак. Перикле слави спонтану храбост грађана „храброст не по вештини, већ по самој природи човека“. Открива нам то и зашто су стари народи у страху видели казну од богова и зашто су Грци дивинизовали хомеровске богове Деимоса и Фобоса (Зебња и Страх)трудећи се да их стишају у време рата. Спартанци су, као војничка нација, једну капелицу посветили богу Фобосу,божанству коме је Александар принио жртву прије битке код Алебенина. Хомеровским боговима Деимосу и Фобосуодговарала су римска божанства Палор и Паворкојима је како пише Тит Ливије, Тулус Хостилијус одлучио да посвети два светилишта када је угледао како му се војска разбежала пред Албенима.

   У дубљем значењу, свака развијена теорија државе, свака развијена политичка идеологија, свака религија, учи човека шта би он, као појединац и као члан заједнице, требало да учини да би избегао колективне последице страха. Цивилизација, да поменем можда најснажнију фигуру у политичкој теорији страха италијанског историчара и политичког писца Ђилерма Ферера, која је друго име за напредак и прогрес и која се изражава у нашим институцијама, праву, култури, религији, симболима и није ништа друго до једна школа храбрости која се мери напорима људи да савладају страх и разумеју стварне опасности које их угрожавају. Најважнији производ међу тим производима цивилизације јесте политичка владавина. Функција државе и поретка јесте та да обнавља ту темељну хобесијанску идеју Фереро, у томе да људе ослободи страха и заштити једне од других. И ту Фереро чини битну иновацију у односу на хобесијанску државу страха. У једној од најразвијенијих теорија о важности принципа легитимитиета обликована је хобесијанска држава страха. Политичка је владавина у основи оружје за одбрану човечанства од његових највећих страхова, страха од непоретка и страха од рата. Међутим, то чини дубоки парадокс политичке владавине. Упркос томе што је владавина успостављена да ослободи човека од страха и несигурности, она сама производи посебну врсту страха, страх од моћи. Људи, или бар већина људи јесу страшљива, несигурна и покорна створења, али и поред тога ниједна владавина не може управљати само ослоном на силу, насиље и страх. На бајонетима се може све, но на њима се не може седети, поручивао је Таљеран Наполеону. Политичка владавина увек тражи дубља сидришта своје достојности и права на владавину. Тајна је тих сидришта у принципма легитимитета. Стварна је природа тих принципа да морализује, хуманизира и цивилизује политичку моћ, а напосе да ослободи мистериозног и сталног страха подједнако оне који владају и оне над којима се влада.

   Модерна политичка теорија дели нормативни оптимизам зрелога политичког просветитељства који обећава ослобађање од ирационалних сила, међу којима је страх најјачи. Постоји дубоко противречје између слободе и страха. Од Монтескијеа до франкфуртске школе, од Рузвелта до бурманске опозиционарке Су Ћи, страх је означен као непријатељ независне личности, слободе и либералних вредности. Су Ћи отвара своју инаугуралну адресу приликом добијања Нобелове награде и каже да није власт она која квари. Страх од губљења власт квари оне који је врше, а страх од бича власти квари оне који су јој подређени. Отуда је храброст и особито грађанска храброст прва врлина савремених политичких друштава. Политичке и демократске установе подједнако су и средства и циљеви за ослобађање од страха. Међу основним слободама ка којима људи теже како би њихов живот био потпун и неограничен, слобода од страха се истиче као средство и циљ. Народи који хоће да граде поретке у којима су чврсто утемељене снажне, демократске институције као заштиту од државне моћи морају научити да ослободе свој ум од апатије и страха. Друштво оковано страхом неслободно је друштво. Монтескије је страх поставио у деструктивно срце деспотизма – корумпиране и корумпирајуће антиполитичке заједнице која лежи унутар сваке политичке заједнице као њезин негативни политички потенцијал. Отуда и оно снажно нормативно место Монтескијеа на коме каже да није проблем у томе колико врлина треба републици, тежи је и важнији проблем шта да се учини да се република, која је сама по себи крхка владавина и тражи посебне услове и јавне врлине, не уруши и дегенерира у деспотију. Деспотија је поредак моћи који не почива на праву, то је политичка формација која не припада европскоме политичком искуству. Урушава деспотија сваку врсту дигнитета људи, те када владар (деспот) казни поданика не само што не смије да му се помогне, већ ни име не смије да му се помене. ДА ЛИ НАВОДИ Монтескије зачиње ону школу у европској политичкој култури која ће обликовати формулу страха од деспотије упозоравајући европске политичке владаре каквим се опасностима и мизеријама излажу прихвате ли азијатски начин владавине. Токвил и Бенжамен Констан оснажили су те идеје Монтескијеа. Токвил нас у уводним поглављима Старога режима означавајући принцип легалитета као основно формативно начело модерне европске државеподсећа да се европски народи више боје арбитрарне него ауторитарне власти. Устав чува наше слободе и ограничава политичку власт, устав је ледена вода која хлади политичку моћ. ДА ЛИ ЈЕ ЦИТАТ Наведена Токвилова метафора најлепша је у литератури о конституционалистима. Стално ме та метафора асоцира на ужарено гвожђе које сеоски ковачи убаце у воду и охладе га те оно посивии ми на њега не можемо да се опечемо. Додао бих уз овај кратки екскурс који сам изнио да је та врста конфронтације између европског и неевропског искуства и даље чини важно језгро савременог дискурса у политичкој и конституционалној теорији.

   На другу димензију страха од непоретка упозорава конституционална историја Америке. Хана Арент (Hana Arendt) у своме приказу Америчке револуције и устава САД обнавља стари политички канон који смо назначили у уводу нашега предавања и описује специфични страх уставотвораца подсећајући да су у писању устава очеви утемељитељи имали готово параноидну жељу да избегну монархију, али и народну демократију, но прије свега стање непоретка. Примордијални страх (страх од непоретка) који потиче стварање устава, односи се на темељну неизвесност која окружује целокупни друштени поредак, могућност да би се могао обновити раздор који је и потакао стварање устава. Отуда нови устав није само прагматичко оруђе за исправљање конфередеративног институционалног аранжамана, већ прије свега пакт друштва о темељним моралним и политичким принципима новога поретка. Означавајући слободу од страха једном од четири темељне слободе у Адреси шта је држи у јануару 1941. године, Франклин Рузвелт у основи дели и обнавља темељна полазишта те традиције. Предавање шта га је прије неколико година држао Брус Ацкерман на Харварду по насловом „Живи устав“ и које је посвећено америчкој конституционалној историји, пуно је примера како су се амерички уставотворци борили против различитих страхова у процесу који је био више неконституционалан него конституционалан и који је проширивао права, укидао установе ропства и конституционализирао политичку власт. И сâм Џеферсон (Jefferson) излази са састанка одбора који спрема устав и на питање једне грађанке какву сте нам власт установили, одговара: „Републику госпо, ако будемо знали да је сачувамо.“

   Наша цивилизација, међутим, и наше установе које градимо да бисмо затомили и победили страх рањиве су. Страх јесте дефанзиван, имоблизирајући и деструктиван. Исто тако, међутим, како нас подсећају Лок (Locke) и Бурке, страх јесте и извориште грађанског виталитета, моралне катарзе и обнове. Токвил је у трактату о конституционалном избору упозоравао да мада демократија представља најбољи избор она својом инхерентном нестабилношћу, одсуством способности за политичко учење и отвореним политичким пољем, обликује посебну културу страха. „Страх мора бити на ползу слободе“, записао је у Демократији у Америци. Ја бих за крај двоструко прочитао ово снажно Токвилово нормативно место. Прочитао бих за крај то снажно Токвилово нормативно место. „Страх, особито политички страхови, увек нас уче од какве су важности либералне и демократске вредности и установе. Страх од грађанскога рата оснажује наше поштовање јавнога мира и владавине права, страх од тоталитаризм, држи нас будним да бранимо индивидуалне слободе и либералне установе, страх од фундаментализма стално нас подсећа на важност неговања политичке културе толеранције и плурализма. Но, изнова се и стално потврђује да наше установе вреде онолико колико их ми као грађани и припадници једне заједнице таквим учинимо. Грађанска храброст у свакодневном животу и школа храбрости у колективном етосу заједнице на крају су задње прибежиште на које се можемо ослонити“.