Професор др Момир МИЛОЈЕВИЋ

   Господине председниче, господине декане, господине продекане Правног факултета Универзитета у Београду, оче Владимире, колегинице и колеге, поштоваоци и пријатељи Миодрага Јовичића.

    Када сте ми дали реч, господине председниче, паде ми на памет да и Јеванђеље по Јовану почиње: „У почетку беше реч...”. А моја реч је као моје одело, прастарог је кроја моје одело, прастара је реч моја, прастара и увек нова. Онако како би могао да понови Николај Велимировић, када би могао да понови своју можда непоновљиву беседу о великом имену. Кажем, помињем ову беседу због речи имена

    Данас у овим просторијама, али већ 20 година, влада само једно име, то је Миодраг Јовичић. То име већ надахњује не само оне који су већ на почетку били овде, већ и оне који долазе. Иако је ова фондација којој одајемо велико признање и захвалност за све што је учинила, награђујући оне који су се највише истакли у овој области, мислим да та фондација највише значи за оне који тек долазе, а то су управо они млади који сваке друге године добијају награду за дела која су на неки начин везана за живот и дело Миодрага Јовичића.

    Када ово кажем, имам у виду да су сви ти његови следбеници као апостоли,  било их је чак можда и више од 12, ишли поред Миодрага Јовичића или за њим. Ишли поред њега не зато што их је он окупљао, он није био агитатор нити масовик, како се говорило, он је био један скроман човек, скроман радник, скроман посленик, али који је својим делом, својим примером надахњивао и окупљао оне који су ишли поред њега или за њим. Ишли су тако, не гледајући ни лево ни десно, кроз таму и кроз мрак времена у коме су живели. И то време им је наметало теме, не Миодраг Јовичић, који није имао тај смисао, нити умео да командује другима. Он је једноставно својим примером деловао, а овим младићима који су били поред њега, он је само задавао теме као домаће задатке, да их припремају за међународне конгресе, за скупове и тако их упућивао, дискретно их усмеравајући у једном, онако како је он замишљао.

    И зато, када су пре 20 година они чули да више неће имати, неће сретати свога учитеља, они су занемели. Занемели су као сирочад која је одједном остала без оба родитеља. И куда даље? И онда су кренули, не знајући куда у мак и таму, како су ишли до тада, не видећи никакву звезду која би водила у неку нову Витлејемску пећину.

    И тако су наставили кроз рад, и ево више од двадесет година они су ту поред њега стасавали и дошли до ових звања и угледа у друштву. А Миодраг Јовичић је ћутао, ништа није о себи ни реч проговорио и они нису знали ни ко је, ни одакле је, само су знали да је њихов учитељ и вођа, не онај домановићевски вођа који не зна, који је слеп, већ неки вођа који ћути и дискретно делује и на тај начин утиче на оне који стварају. И тако идући са њим, писали су, писали су онако како су од Јовичића чули. А Јовичић, опет, као дискретан човек није се хвалио никад својим радовима и писао је, помињао је Слободана Јовановића, Радомира Лукића и све оне дискретно, себе није помињао. И они нису ни знали да они, идући тако заједно са Мишом Јовичићем, у ствари понављају оно што је он већ радио, што је он већ написао. И тако годинама, све док Миша Јовичић није ушао у Институт за упоредно право и ту опет годину дана ћутао, не зато што није знао, што није био способан да нешто каже, већ вероватно да би се снашао у тој једној новој средини у којој се нашао. И тек годину дана касније појављују се његова дела, која су касније већ преплавила све библиографије и оне књижарске излоге и када би се сада прикупиле, то би била гомила коју не би могли нигде да сместимо.

    А Мишу Јовичића си сви схватали као једног обичног скромног човека из народа, човека који је изашао из тих народа и који је прихватио једно народно схватање о власти, да власт произлази из народа и припада народу. То начело народног суверенитета је изгледа било једино које је Миши Јовичићу пријало и које је њему било прихватљиво. И он је у складу са тиме развијао и своје научно дело, о коме ће се можда мало касније више чути. Чути касније не од мене, него од оних који су та дела проучавали и који тек треба да проучавају. А ту, шта је значило, то значи да је овде власт, ако произилази из народа, припада народу, то значи да народ врши власт. И где да врши власт? На оним местима, на оним територијама где је народ био организован, где су те биле националне јединице, друштвене скупине које су стварале правна правила. И то одговара једном историјском развоју права које је тако настало, права као и касније државе. И тако одвојени, они су били неки самоуправљачи сами себи. И као у Атини што је Демос своју власт стварао и из кога је проистекла реч демократија, тако исто и на римском Форуму. Наравно да то владање и то управљање није било увек драгоцено и благотворно, било је ту много суровости, много неправде, као што је била осуда Сократа, или рецимо убиство Цезара. Али те јединице касније су се стварале и државе.

    И онда у том тренутку и то преформирање из националних јасних скупина у државе, је учинило да ове јединице локалне самоуправе остану саме и задрже своју аутономију. И зато је Миша Јовичић од почетка одмах кренуо путем развоја и проучавања локалне самоуправе, локалне самоуправе наравно, не онакве каква је била примитивна, као што је била рецимо у Србији, о којој је можда кнежински оставила трагове своје проф. Ружица Бузина својом тезом О Кнежинској самоуправи од 1793. до 1801. године, већ самоуправи у оним развијеним земљама. Одмах је кренуо Миша у Велику Британију, Шведску и Швајцарску, да види како тамо функционише та локална самоуправа и онда то издао. Нама изгледа можда то личи на неко бекство. Наравно, Јовичић није крио да је управо намерно отишао тамо где је тај развијени свет, да би се склонио, с једне стране из средине која му није одговарала, са чијим се духом и менталитетом није слагао. Али истовремено сваки је читалац могао између редова сам себи да ствара представу о сопственој вредности, о сопственој самоуправи, да оно што је тамо, да упоређује с оним што је овде.

    И тако је стварана једна наука, једно велико дело које је остало изражено у већем броју у већем броју радова. И управо, када се погледа касније, када смо сазнали, једна библиографија која је била објављена захваљујући једној књизи са необичним насловом: Миодраг Јовичић о себи и други о њему, одмах се ту нашао  један део поред овог мемоарског дела и дела сведочанстава о Миодрагу Јовичићу, један драгоцени део који се назива Библиографија. Та Библиографија коју многи потцењују, мисле да је то списак наслова и ништа више, али она показује ту да већ од почетка  Миодраг Јовичић почиње да се бави овим питањима локалне самоуправе, чак и неким облицима деловања, а та самоуправа локална, истовремено као одраз неке народне владе, народне демократије или истовремено њему отварала ту начине остваривања и он је видео да то може на два начина, или посредно или непосредно. И посредно то је онај делегатски систем, онај представнички систем, да не кажем делегатски, због тога ??? код нас  и један тај представнички систем који је отворио истовремено питање одговорности, одговорности оних који у име народа врше неку власт. И ту је опет низ дела Миодрага Јовичића. А непосредно то је опет референтно. И ако погледамо Библиографију и отворимо, видећемо, прва реч, прва књига коју је Институт за упоредно право објавио, носи назив Референдум, а та реч референдум била је већ у свести Срба још више од једног века. Још 1878. године када још Србија није добила независност, када је тек излазила из ратова и када је српска војска заузела Пирот и поставила српску власт, одмах су они локални челници поставили питање, предложили српској влади да се организује референдум да ли ће Пирот припасти Бугарској или Србији. Кнез Милан и српска влада су добро урадили што нису полетели одмах, нису се ухватили одмах, него застали су да размисле мало да виде шта је и онда су одлучили да се не расписује референдум. То је дакле била једна поука која се показала као добра због тога што је била јака кампања у корист Бугарске баш у томе крају.

    Међутим, тај исти разлог, против референдума је и делегација Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца 1919. године изразила на Конференцији мира у Паризу, али наравно била је надгласана, нико је није питао и у Уговору о миру са Аустријом био је предвиђен плебисцит у Корушкој, а српска делегација је била у праву, јер су управо неки опет непромишљено предлагали референдум опет и за јадранска острва, за Ријеку и оне друге области, али то нико није хтео, чак ни Вилсон ни други нису то прихватили, на срећу те нису прихватили, јер ту не знамо какав би резултат био.

    А те референдуме у историји српскога народа, још нарочито у наше време, кога се многи сећају било је овде и 1991. и 1998. године. Знали смо, наравно, исходе референдума, али исто тако знамо да и они који су били заговорници тог референдума, нису спроводили одлуке које су донете на референдуму, што показује колико су били искрени њихови предлози, или су били непромишљени, па су после из других разлога од тога одустали. 

    То такво владање је одмах имало за последицу тај однос према референдуму. И Слободан Јовановић је о томе писао, а интересантно да је Слободан Јовановић о референдуму писао не 1919-20, када је писао и Парламентарну хронику и све оно друго, него тек 1931. године. Дакле, изричито о референдуму у Архиву за правне и друштвене науке, не више као правно питање, него негде са стране.

    А овде се појављују нека друга питања која су се тицала државне организације. Миодраг Јовичић је знао да једна држава, нарочито ако је велика, не може да се управља из једнога центра, и да мора ту да постоји некакав систем децентрализације, а та идеја локалне самоуправе у Србији, већ би била развијена, јер су ту радикали још осамдесетих година деветнаестог века то агитовали и имали у томе велика упоришта.

    Тај се систем отпустао од 1878. године па на даље развијао, али у тим ограниченим границама. А онда када се поставило питање државе, већ од 1919. године, појавиле су се идеје о томе да држава, с обзиром на свој нови састав који је добила, а који је једва добио признање на Конференцији у Паризу, мора да буде управљена на један други начин. И сада поставља се питање оно које је значи у свету старом федерализам. А тај федерализам који је опет био у европској и америчкој традицији, о коме је и Слободан Јовановић писао и Јован Ђорђевић 1937. године написао књигу о америчком федерализму, не о федерализму и о томе. А Слободан Јовановић о томе да ли нама одговара федерализам или не. И те федералистичке идеје које су биле и живе, оне су после Другог светског рата стварањем Југославије на један начин који је више био ауторитаран, политички, него што је произилазио из суштине оних односа који су постојали. Интересантно је још нешто, да смо у том федерализму, наша јавност поред ових игара које сам поменуо, била је обавештена и књигом Ђуре Поповића О федерализму, од 1933. године, али инспирисана највише швајцарским искуством. Али Швајцарска и Швајцарци ипак нису ни Срби, ни Југословени, и они знају. И ми смо се, кажем, ми Југословени, подсмевали Швајцарцима што имају референдуме и за најситнија локална питања, али они су знали колико она значе за њих, па су ипак остали доследни томе. Поред гласања у чланству Уједињених нација, они су гласали о чисто локалним стварима. Све је то могло да буде предмет референдума и референдуми због тога у нашим Уставима нису могли да нађу место које би можда заслуживали по томе значају које им је дала.
Али, кад је реч о федерализму, опет та опијеност Америком је довела до тога да се ствара нека идеална слика да се оне јединице које се укључују у Америку, да су оне и даље државе, а зову се федерација све више. А у ствари то је било само задржавање имена и заборављање грађанског рата који је претходио много чему што је Америка касније остварила. А тај федерализам, какав је код нас био и други, не може да се упореди са оним што је био у Швајцарској, па чак ни у Немачкој, која је био после 1871. односно 1919. године у Вердену. Ту федерализам који ипак на неки начин постоји, и данас и у Аустрији постоји, али се више ниједна од ових делова јединица не назива државом.

    Међутим, оно што је било код федерализма, одмах је Јовичић уочио да је то проблем поделе надлежности између тих делова, како ће бити подељен. И то о чему не постоје никаква правна правила, нити неки узори, сваки је случај је посебан за себе. Али ту је Јовичић одмах зато био веома опрезан и покушао онај начин, мало да кажемо  Меркловски из Аустрије,  што је управо направио степеницу, ??? теорију своју, па су онда како се ређају тамо устав као највиши орган, највиши акт, па онда други нижи органи управе, све до оних извршних органа. То је наравно, та идеална шема коју је Келзен протегао и на међународно право, па га је накачио одозго преко Мерклових степеница. То је све наравно била једна дивна фасада, једна дивна зграда, пред којом се и Миодраг Јовичић нашао и наравно није узео и треба разумети зашто је он више радова својих посветио разрађивању тог проблема федералних јединица, чак ће и овде на Правном факултету деведесетих година, 1988. године, када је било речи у дискусији о уставима Србије и Југославије,  расправљало се и о тој подели надлежности и 1989. као концепција новог устава, такође овде у амфитеатру који носи име Слободана Јовановића, такође се расправљало о томе. И ту нема никаквог споразума и интересантно је она локална средина односила превагу, јер су сви они који су били тамо локални делови и показивали своје тежње ка ???, дакле у осамостаљивању, да су чак и локалне јединице требало да буду некакве државе. То је онда довело, наравно, као што знате и до политичке кризе Југославије. И кад је та политичка криза дошла до врхунца, онда је Миодраг Јовичић то питање поделе федерације и ово, покушао да то реши путем, да пренесе на правнике, да из теорије државе пређе у теорију права и ту онда се прави један систем. Теорија права, онда систем правних аката, одједанпут више не расправљамо о држави, не расправљамо о држави и федерацији и локалној самоуправи, овде већ имамо правне акте. И наравно, ту врло лако се долази до тога да је на челу устав, испод њега уставотворан закон, па онда долазе подзаконски акти, између којих је на првом месту уредба и тако даље, све до појединачних аката.

    И то је опет, Келзеновска лепа шема у којој само нешто што недостаје, нека ситница наизглед, а то је увек међусобна сагласност, и да ли су сви акти међусобно, како су тако поређани, изгледају сагласно. И то је опет враћање на онај проблем који се у Србији постављао још 1904. године, 1906, у првим годишњацима Архива за правне и друштвене науке, када је Живојин Перић поставио питање да ли судија сме да донесе одлуку која је супротна Уставу, а у складу је са законом. Ето га већ сакривен проблем односа закона према Уставу. Ту ничега нема. Али идеја уставности, значи да оцена уставности још није била сазрела. Она је у Француској револуцији била предложена, па онда није ни била прихваћена од оног револуционарног конвента. А после, наравно, то је и у Србији.  И тек касније је, већ знате, 1963. године дошло до тога да се створе и то Уставом од 27. априла 1963. да се оснују и Савезни уставни суд, али у ствари уставни судови република и покрајина. Али проблем је остао исти, судови су створени, али проблем односа који управо тај однос између аката који одговара односима политичких снага. А то наравно ови теоретичари и Јовичић који сам признаје признаје да је намерно себе изоловао од политике и претворио се, како сам каже, у кабинетског научника. Дакле он је чисто теоријски то све разматрао, излажући себе критици, примедбама, да ето не води рачуна о стварности. И он је у каснијим годинама рекао, јесте, нисам водио рачуна о стварности. Па онда, наравно, као да се извињава, али да ће то опет видети и морати у пракси да се опроба.

    И ту је стварана опет нова теорија о односима између правних аката и усклађивања које је неопходно, јер ако на било ком степену, на било којој тачки нешто не функционише, цео систем се распада. Било ко, било где, јер то је читав један ланац где је све повезано и где је све логично. Наравно, али то је као што је то идеална федерација, идеална држава, тако исто и идеално законодавство. Све је лепо написано али питање је да ли ће се то применити. И онда, из тога наравно произлазе низ проблема о којима је Јовичић разматрао на појединим скуповима широм ове земље и јасно је ту показао да не може бити никаквих решења и никакво ??? на пречац нити чисто теоријски.

    Као што је и Келзен рекао, постоје каже, три могућности, и овако, онако, али то су више, прво ако се то усвоји, друга и трећа. А сада постоје политички избори. Е ту је шок. И онда испада да овај који је радио, који је дошао дотле, није имао снаге нити смелости да дâ неки закључак, али он је ту опрезан био и рекао, видећемо шта ће бити. Ја мислим да треба тако и тако, да је то најбоље, али то треба да се испроба, да се види да ли постоје услови за то.

    И тако је цео систем , који је лепо изграђен, а зашто није био у Уставу, а велики уставни системи и све оно што је писао, то су дивне грађевине, али то све то никако ту нема своје завршетке и то тражи нове анализе. То је исто било код Слободана Јовановића кад је тражио ону шему о држави и ту он наравно државу и право није изједначио, али је рекао да су они тесно повезани и онда је кренуо, ишао држави  и то је његово животно дело у тој области теорије државе, наравно по немачком моделу јер ту му је техника највише одговарала... Али је после Другог светског рата морао да напише једну нову књигу, једну нову студију Савремена држава, послератна држава, поратна држава, скоро да поруши и да демантује све оно што је више деценија радио, јер ипак не може никаква шема да се направи, нити да се ствара једно правило које ће важити за сва времена, за све генерације. И то искуство је исто Јовичић имао у виду и зато је све ово остављао отвореним. И наравно све, тражио је, захваљујући ономе за шта се залагао, да то буде отворено. Ово говорим због тога што је Јовичић није избегао, а нарочито осамдесетих година да се ипак укључи у расправу о неким националним темама. Све до осамдесетих година он је избегавао те националне теме, није волео, теоријски му је било дивно и у томе се угодно осећао, али је морао после опет због ових наших проблема да уђе у конкретно-пчитичке расправе и управо ушавши у то разматрање проблема, онда је Јовичић, наравно, заузимао ставове о разним питањима и просто је тешко набројати све радове које је он о томе објавио последњих десет, двадесет година свога рада и свуда у тим проблемима, наравно има помало његовог одрицања.

    И ту онда нарочито има две ствари: федерализам и Косово. Од федерализма он се онда полако, просто што би се рекло, онако рђаво речено, охладио. Више није био загрејани федералиста, он је видео да ту постоје велики недостаци. И онда наравно пре него што се изјаснио против федерализма, он је федералним јединицама одрекао статус државе. Написао је једну сјајну књигу 1992. објављену, Државност федералних јединица, у којој је доказао да федералне јединице нису државе. Довољно је било за оне који су присталице федерализма да и они сами већ спусте мало тон, онда није више занимљиво ако није држава и готово. И онда је лансирао идеју регионализам. А тај регионализам је у ствари нешто више од федерализма, јер је између федерације и савезне државе, са широком самоуправом, са широком аутономијом, чак и законодавно и све, не показујући како би се ту стварали односи између тих двеју власти. Да ли би ту требало такође да важи оно што се тиче оцене уставности. Више нема федералних јединица него регионалних и ове државе.

    То је питање онда било постављено и на жалост он није имао времена да то питање заврши. Али је зато написао чак и устав једне регионалне државе и како је он замишља са дванаест или тринаест региона на овом подручју српских земаља, како је рекао. То показује, наравно, да Јовичић својим радом у ствари ствара једну трасу, он нема никакав закључак конкретан ни о чему, али он позива своје следбенике, присталице да раде на томе, да проналазе, да размишљају о томе, јер он каже, он је свестан када га пита новинар шта ће ово, он каже: „Не могу да одговорим о томе, али ја видим да има решења и да је боље и ја видим шта је боље, ја видим светлост ону која води, и то је светлост која води у Витлејемску пећину у којој нема ??? решења, али где постоји наука, где постоји знање, где ће да се створи један ???, а то значи васпитавање генерације, да се стогодишњи неки други проблеми не могу одмах, преко колена, решити, пребити, него да је потребна једна револуција, једна тиха, једна духовна еволуција, да ли ће да буде нека врста новог Васкрса државе српске, али не оружана него културна, интелектуална, заснована на науци. А када дође до таквог васкрсења, онда ће се појавити један Стојан Новаковић који ће написати књигу о другом Васкрсу Србије. Доситеј неће бити потребан. Доситеј Обрадовића је својим покличом који је написао устаницима српским, завршио посао. А тај његов део је више од деценију и по касније је Васкез Баронијан са Бајлонове пијаце учинио да и они који нису музички обдарени могу да запевају ’Востани Србије’”.