1. ПРАВНИЧКИ ОКВИР ПРИПОВЕДАЊА

   Проклета авлија, могло би се рећи, представља роман с више главних ликова. У његово ткиво су уткане преплетене животне приповести босанског фратра, младог турског богаташа из мешовитог брака и окорелог управника затвора. Свака од тих приповести приказана је у сажетом и језички саливеном облику. Две су доведене до самог краја, док је трећа, управникова, наизглед остала недовршена. Привид је поништен управниковим свакидашњим поступањем и животом у тескоби затвора којим управља, његовим потпуним егзистенцијалним безизлазом. Управник је, више од затвореника, утамничен у страшном истанбулском истражном затвору, проклетој авлији, у којој особеним начином заповеда. За разлику од притвореника, тамничар се отуд никако не може извући. Изгледа као да је он жив сахрањен у проклетој авлији.

   Занемари ли се за тренутак суштински домет приповедања, читаво излагање у Проклетој авлији указује се као сећање на фра-Петрове сликовите приче, које се односе на његов боравак у турском истражном затвору. У ствари, то је основни склоп романа, из којег се приповедач упушта у суптилна и ненаметљиво саопштена разматрања која би стручњак вероватно оценио као разматрања филозофског реда.

   Основ приповести јесте њен правнички оквир – један случај боравка у истражном затвору у далекој престоници царства. Целокупна архитектура романа рекло би се, положена је на правнички темељ. Разумевање личности, њихових односа и ситуација није могуће без тог правног оквира, који обликује приповест и господари динамиком њеног тока. Фра-Петрова сазнања престају кад напусти затвор, а он под огромним утиском доживљаја непрекидно, до краја живота, приповеда о свом боравку у затвору и личностима које је тамо упознао.

   Без таквог, у основи правничког, кључа разумевања догађаји не би били довољно јасни, а личности би изгубиле идентитет (рецимо, Карађоз) или нам не би биле довољно разговетне (на пример, Ћамил). Ћамилова трагедија, штавише, да је окончана у обичном лудилу сред неког града огромне царевине, не би имала онај ужас који је прати кад се ослони на правни темељ приповести.

   Такав оквир приповедања, излагање о једном случају притвора, ма колико било повод за дубља, егзистенцијална, пишчева разматрања, представља подлогу на којој је писац саопштио и свој поглед на право.

2. ИСТОРИЈСКА УТЕМЕЉЕНОСТ

   Друга кључна чињеница приповедачког поступка, бар кад је о праву реч, проналази се у Андрићевом реализму. Писац је историјски ситуирао приповест, потпуно доследно, јасно и разговетно. У један мах, могли бисмо закључити како је пишчева мисао о праву у ствари мисао о једном одређеном правном поретку у датом времену, а то ће онда рећи и у једном препознатљивом стадијуму развитка тога поретка.

   Тачно је да реализам приповедачке технике води таквом закључку, али могло би се ипак тврдити да је фра-Петров случај узет за пример, као једна парадигма, која сведочећи о конкретној стварности треба да покаже оно што ту стварност надилази. Поменути пример је сасвим извесно окренут егзистенцијалном, које има задатак да слика и приказује суштину. Егзистенција, да се послужимо Сартровом мишљу, претходи есенцији, јер се есенција само из егзистенције може спознати.

   Другим речима, иако се то површним читањем не дâ одмах утврдити, Андрић апстрахује стварност чијем опису прибегава. Андрићева апстракција ипак не иде тако далеко да потпуно изостави историјску и територијалну стварност, како рецимо, поступа Кафка, или међу нашим савременицима Игнасио Падиља, који тежи да такав поступак произведе у својеврсно књижевно начело.

   Андрићеви ликови, за разлику од тога, јесу у конкретној и препознатљивој историјској ситуацији и на сасвим одређеном подручју. Ликови, сами, и догађаји који се око њих плету, делују потпуно веродостојно. Андрић се не служи лажном акрибијом, која је управо улазила у моду кад је он писао своје дело, али остаје утисак да би пажљив истраживач прошлости у старим кривичним списима и затворским списковима могао пронаћи и босанског фратра и младог, занесеног богаташа.

   Временска и просторна утемељеност приповедања, удружена с правним оквиром читавог романа, представља полазну тачку разматрања о праву, каквом је Андрић прибегао у своме ремек-делу. Мисао о праву јесте општа, надилази историјску стварност, која јој чини подлогу и уздиже се над њом, има своју усмереност и одликује се посебним темама којима се бави.

 

   Главни проблем којим се Андрићева мисао о праву занима у Проклетој авлији представља однос државе и појединца. Надмоћ државне машинерије над људском јединком и њеном слободом приказана је у кратким, основним, мајсторски беспрекорним потезима.

   Појединац може бити лишен слободе и то лишење има правни претекст и води различитим исходима. Андрић на почетку излагања наводи три могуће судбине лица лишених слободе, која допадну стамболског истражног затвора. Једни се, каже, испитују за суђење, други ту одлеже краткотрајну казну, док се трећи одатле упућују у прогонство. Намерно, ради поштовања динамике развоја приповести, ту је изостављена четврта варијанта судбине, она најгора, коју ће писац доцније открити читаоцу у Ћамиловом случају.

   Појединац дакле, може изгубити слободу, а видеће се доцније и сâм живот, у судару с том страхотном машинеријом оличеном у зидовима тамнице, стражарима и самом управнику. Држава у свом поступању може унесрећити, па и уништити појединца, али је њено поступање одевено у загонетку права, која му прибавља атрибут допуштености.

   Андрић је опчињен необичним, понекад злокобним троуглом, који чине држава, појединац и допуштеност државног делања усмереног према појединцу. Писца Проклете авлије не занимају односи међу самим појединцима, њихови уговори, бракови и сваковрсне погодбе. Андрића води мисао о односу државе и људске јединке. Другим речима, Андрић оставља приватно право изван видокруга, како би разматрао јавно право.

   Основни појам јавног права јесте власт, а у појму власти Андрић сасвим јасно уочава чињеницу надређености и надмоћности њених носилаца, односно државних управљача, над појединцем. При томе је Андрићева мисао о јавном праву у ствари сведена на оно што се у свакидашњем животу указује као суштина појма власти – на појаве заповедања и потчињавања.

   Носилац власти издаје заповест коју појединац мора извршити како би утекао злу, садржаном у казни за прекршај заповести. На тој тачки се указује још једна, рекло би се суштинска, редукција Андрићеве мисли о јавном праву. Редукција ће бити од значаја при избору посебних тема његовог разматрања. Реч је о томе да је Андрић појам јавне власти свео на извршну власт. Корак више и доћи ћемо до тврђења да, ако нема обруча и кочница извршној грани власти, онда свакако улазимо у поље арбитрерне и ауторитарне владавине. Осетљиву границу између разобручености и заузданости власти Андрић је на неки начин поставио у средиште сопствене мисли о праву.

4. МИСАО О ВЛАСТИ

   Разматрања о власти, а посебно о њеној извршној грани, писца Проклете авлије одвела су до неколико различитих тема. Најпре се уочава његово занимање за начин поступања егзекутиве (4.1), затим за питање о могућем надзору над том граном власти (4.2). Још три питања су у томе реду од посебног значаја, мада је Андрић једно од њих у великој мери успео да избегне – питање о могућем ограничењу исламског владаоца (4.3). За тим следи питање о такозваној политичкој кривици (4.4). Најзад, последње у низу, питање о заснивању и легитимности владавине, по много чему превазилази обично разматрање о извршној власти и готово да се указује суштинским за читаву пишчеву мисао о праву (4.5).

4.1. Поступање егзекутиве

   Начин поступања извршне власти проналазимо у управниковом односу према притвореницима. Карађозово понашање јесте источњачко. Мешавина је исконске лукавости с искуством модерног иследника, бар ако се посматра у техничком смислу.

   Управо кад притвореници мисле да се шали, Карађоз „остаје неумољиво озбиљан, хладан и учтив“. Игра своју полицијску игру тако што се „бенави... урла или шапуће... изиграва глупака или острвљеног крвника или човека од срца и разумевања, све наизменце и све са истом искреношћу и убедљивошћу“.

   При свему томе Карађоз је суштински разобручен. Огромна су његова дискрециона овлашћења – он може ослободити, а може и казнити. Притворенику каже: „Купи прње и да те моје очи више не виде, јер ћу наредити да те пребију као мачку.“

   Државни механизам ипак познаје извесна правила у своме ходу. Карађозова власт, иако положена на темељ дискреционих овлашћења, спроводи се у султаново име, те начин на који се врши може изазвати притужбе. „Жалбе на Карађоза биле су честе и разноврсне; чак се постављало питање његовог смењивања; везири су на Дивану расправљали о њему и не једном.“

   Управникова дискрециона власт је поред свега у стању да авлију одржава у „каквом-таквом запту и реду“, стога Карађоз остаје на своме месту. Државни циљ – ред, макар и какав-такав – остварује се помоћу управниковог свакодневног поступања.

   Поступање управника је особено и оно, у пишчевом језгровитом опису, одговара нечем што би се могло сматрати типичним за радњу егзекутиве, која је под слабим или скоро никаквим надзором. „Његов начин рада чудовишан је и понекад за појединца страшан, али у том начину постоји увек могућност изненађења... као нека врста вечите лутрије и сталне неизвесности за апсенике.“

   На овом месту се свакако намеће поређење с Кафком, чији јунак не може докучити зашто га државна машинерија прогања. Не могу то ни многи притвореници у проклетој авлији, међ њима и фра-Петар и Ћамил, а мисао о поступању егзекутиве се због тога указује као владавина помоћу страха. Или још тачније, реч је о владавини неизвесности, којој је својствена непрестана претња злом. Застрашивање неизвесношћу јесте слика коју Андрић нуди као начин поступања егзекутиве снабдевене дискреционим овлашћењима, над којом је надзор скоро непостојећи.

   Толико је слабашан надзор над носиоцем власти да ова, у Карађозовом случају, може сасвим прерасти сваку разумну границу дискреционих овлашћења. Од тога није имуна егзекутива ни у много модернијим условима и друкчије уређеним државама од турског царства које Андрић узима за позорницу збивања у роману.

   Управникова владавина авлијом у појединим тренуцима далеко надмашује степен широко схваћене и слабо надзиране дискреционе власти и досеже дотле да уместо владавине помоћу страха постане уистину владавина помоћу самог злочина.

   Зло које Карађоз ставља у изглед старом Јерменину, Киркору, делује сасвим уверљиво и блиско, те Јерменин исправно схвата опасност која се крије иза управникових речи: „Дина ми и амана, пашће то месо са тебе у мукама и неће га остати ни онолико колико га има на дечаку од десет година.“

   Стари Јерменин ће пристати на уцену и нагодбу да би избегао зло, док међутим Ћамилу то неће поћи за руком, услед колосалног неспоразума у којем његова племенита душа саобраћа с читавим светом. Једанпут дакле, претња злочином, која је и сама то, други пут опет истински злочин сâм, то је начин поступања власти. Државни циљ се притоме схвата онако како га разуме конкретни носилац извршних овлашћења. Извршна овлашћења су са своје стране толико широка да могу обухватити не само лагодно схваћену управну дискрециону моћ, него и много више од тога. Обухватају и сâм злочин, те нам се зато у појединим тренуцима извршна власт указује као потпуно слободна у поступању. Готово би се рекло, као да није везана правом.

   Упркос таквим разговетним знацима разобручености егзекутиве међутим, Андрић залази у појам извршне власти много дубље и стиже до мисли о могућем надзору над том влашћу, у историјском и друштвеном контексту који чини окосницу романа.

4.2. Надзор над егзекутивом

   Карађоз управља авлијом под надзором саме царске владе. Везири на Дивану расправљају о томе да ли га треба сменити. Извршна власт у пространом царству није према томе, лишена надзора. У питање надзора над егзекутивом, Андрић ипак највише залази онда кад приповеда о Ћамиловом хапшењу, до којег је дошло у Смирни, одакле је пребачен у престоничку тамницу.

   О томе хапшењу расправљају локални валија, подручни носилац извршне власти и тамошњи кадија, који нам се указује као припадник друге гране власти – судске. Кадија уверава валију како нема разлога за Ћамилово хапшење. Најпре то чини тако што валији предочава чињеницу да Ћамил није учинио ништа што би га довело у сукоб са законом. Младић се бавио науком и читао књиге, то је било све.

   Валија, очигледно интелектуално инфериоран спрам кадије, одвраћа како о томе не може „да лупа главу“. О притворенику додаје како би му било боље „да не испитује много шта је који султан некад радио, него да слуша оно што овај садашњи заповеда“.

   Учени кадија на такву примедбу завапи „па то је наука, то су књиге“, међутим, валија напомене како ће онда бити да књиге не ваљају, те Ћамил свакако мора одговарати.

   Упорни кадија и даље покушава, те тврди како су несрећног младића оклеветали, али валију ни тако не може убедити, јер он поступа у складу с хијерархијским начелом и младића ће упутити у Стамбол. При томе додаје како у његовом вилајету „свак треба да зна шта ради и говори“, јер он, валија, зна „само једно: ред и закон“.

   Кадија је, међутим, много више од валије човек закона, те га у том часу оштро и прекорно погледа, изјавивши како мисли да „сви то бранимо“. Кадија у ствари предлаже да се Ћамилов случај „расправи и рашчисти“ у самој Смирни, на локалном нивоу, али валија такву могућност одбацује.

   Андрић, сликајући портрет, залази у душу измирског валије: „Безбрк, ситан и усукан човек, слаботиња и немоћник, пет пара хлеба не може стати у њега, а толико зла може да почини. Увек сумњичав и кисео, од две могућности склон увек оној горој, а кад се од нечег уплаши, постаје страшан.“

   Валија јесте подручни администратор ауторитарне владе, суштински устрашен за сопствени положај. Руководи га једино логика егзекутиве и измицања од одговорности. Типичан је примерак бирократске врсте, каква успева на разним странама и у свим временима. Кадија је, међутим, шеријатски правник. Предлажући решавање Ћамиловог случаја на подручном нивоу он поставља захтев да се једно управно решење – оно о Ћамиловом притвору – подвргне контроли закона. Валија је праву мање вичан од кадије и сасвим исправно осећа да се закључак до којег би се у конкретном случају могло доћи у правничком разматрању, може наћи у раскораку с његовим мишљењем и решењем какво је донео.

   Изрека права о валијином административном поступању може бити неповољна по то поступање, а и по самога валију, те тај устрашени бирократ уступа предмет вишој власти. Управо зато и пропада кадијин покушај да Ћамилов случај разматра право, али и да се подручни орган власти доведе под надзор закона.

   Слика локалне управе која се указује при разговору двојице функционера, с једне стране поткрепљује оно што је напред казано. Подручни орган егзекутиве јесте у стању да измакне правном надзору и ослоњен је једино на хијерархијско начело поступања.

   С друге стране, кадијина интервенција, ма колико неформална и одевена у рухо источњачког ауторитаризма, ипак наговештава могућност надзора над извршном влашћу. Писац жели да се попут свог другог јунака, фра Петра, стави на Ћамилову страну. Он је уз обесправљеног ухапшеника, којег једино интервенција права може спасти. Интервенција није сасвим немогућа – кадија звучи као да би могао убедити неког другог валију, нешто друкчијег од оног с којим разговара – али интервенција права ипак изостаје.

   Контрола егзекутиве у царству није дакле, искључена, али никако није систематска и поготово не представља правило. Несрећноме Ћамилу због тога преостаје једина могућност – да се његов предмет пред средишњим органом власти расправи онако како заповедају правне норме, које може бити спутавају или ограничавају и самог владаоца.

4.3. Ограничење исламског владаоца

   Питање о ограничењу владаоца, тешко и замршено, филозофско и теолошко колико и правно, могао би размотрити само неко ко је стручњак за све те области истовремено. Узгредна напомена се о томе ипак намеће и у лаичком разматрању, из више разлога.

Султан је наиме, у оно доба, поглавар свих муслимана света и његова заповест има снагу закона. Може издати фетву или канун, али упркос томе не може садржином тих аката противречити Корану, заснованом на откровењу.

   Питање које се на тај начин поставља није стога истоветно с оним о могућем самоограничењу владаоца у западном облику апсолутне монархије. Апсолутни монарх јесте законодавац у пуном смислу речи. Монарха само просветитељством надахнут државни циљ може руководити, али не и ограничити у оном смислу у којем је султан ограничен Кораном.

   Разматрање је филозофског реда и као сва слична налази се прилично удаљено од животне стварности, тако и од Ћамиловог предмета, који доспева у надлежност султанове средишње владе. Андрићу је јасно да поступање у предмету који је основица романа може, али не мора бити подвргнуто праву. Вероватно због тога изостаје и суптилна недоумица о могућем ограничењу владалачке власти. Андрић је потпуни и доследни реалист, који правно-филозофско питање додирује само онда кад оно има непосредну и разговетно изражену везу са животном стварношћу.

4.4. Политичка кривица

   Најтеже правно-филозофско питање, оно о домашају владалачке власти, прелама се ипак у једно питање много практичнијег обележја. Будући практичније, оно је довољно начелно, а проблем на који се односи неугодан и шкакљив, те сваки носилац власти жели да га избегне. То је проблем такозване политичке кривице и политичких криваца. Управо својим постојањем они узнемиравају и муче управника затвора – Карађоза који више воли „да се рве са стотином ситних и крупних преступника из обичног криминала него да има посла с једним политичким кривцем“.

   Политички кривци су друкчији од обичних; то је јасно и Карађозовој сировој природи. Такве кривце он сматра „пролазним“ и у дну душе осећа да је њихова кривица друкчије врсте у односу на оне његових редовних клијената – обичних протува, сецикеса и убица. Управник затвора то у ствари непогрешиво погађа, премда вероватно не би био у стању да такво сазнање исправно формулише речима.

   Политички кривци уносе немир у управникове менталне координате зато што постављају начелно питање о ономе што се крије иза појавног облика владавине. Такво размишљање нас може одвести опасном питању о границама државног поступања, а кад се то питање постави, могли бисмо се запитати и о допуштености управникових конкретних радњи. Ред који он одржава у авлији могао би доћи под знак питања. Просуђивање да ли је тај ред прихватљив или не зависило би од односа конкретних радњи и поступања, на којима је заснован, према праву.

   Политички кривац својом појавом поставља право као апстрактни концепт наспрам управниковог поступања. Управников немир потиче отуд што он није навикао на апстрактну и непристрасну процену свог понашања, каква би била заснована на унапред постављеној, свима доступној и безличној правној норми. Карађоз зна да га везири с Дивана могу сменити и уме да прилагоди своје понашање њиховом укусу, како се то не би десило. Даље од тога он не иде и не уме.

   Може се стога рећи да је Андрић, иако избегавши разматрање највишег реда – оно о ограничењу султана Кораном – ипак проговорио о везаности државне воље правом. Свест о таквој могућности пружа Карађозов страх и његово зазирање од политичких криваца. Суштински су криви јер постављају питање о правној заснованости владавине.

4.5. Заснивање и легитимност владавине

   Мисао о заснивању и легитимности владавине, иначе по много чему кључна за Ћамилов предмет и Андрићеву идеју о праву, налази се у казивањима несрећног занесењака из Смирне о повесници царства, кроз причу о Бајазиту и Џему.

   Прича почиње смрћу једног султана, о чије ће се наслеђе отимати двојица његових синова. Обојица, сваки за себе заснивао је сопствене претензије на извесним правним аргументима. Бајазит је старији, али је рођен кад му отац још није био султан и од мајке ропкиње. Џем је, иако млађи, рођен кад је отац већ био султан и од мајке племкиње.

   Судар претендената неће међутим, бити решен нормама престолонаследног реда у царевини, него оружјем и борбом. Андрић зато каже како је сваки од двојице такмаца налазио за оно што тражи „довољно вере у своје право и своју силу“.

   Занимљиво јесте то како је писац на овом месту ставио једно поред другог право и силу, али не као супротстављене појмове. Читалац напротив, добија утисак да су те две појаве координисане и на неки начин усклађене. Право и сила као да иду заједно.

   Онај од двојице браће који је у праву имаће дакле и већу силу. Или можда обрнуто: онај ко буде силнији биће у праву! Андрићево разматрање о праву овде достиже кључну тачку. Постоји дакле, нека загонетна веза права и силе и она изгледа, лежи на почетку сваке владавине. Брат који постане султан, господар фетви и кануна, први међу правовернима, макар ограничен Пророковим откровењем и објавом, постаће то тек кад на бојишту савлада војску свога брата, кога ће натерати у бекство.

   Андрић додуше, не иде тако далеко да тврди како је почетак владавине злочин. Победник на бојишту био је један од такмаца чије су претензије биле основане са становишта престолонаследног реда. Победник у бици није узурпатор престола, али, упркос томе, његова владавина није могла бити заснована друкчије до употребом силе. Ако не баш злочин, онда свакако сила заснива владавину. И онда кад се сила, услед дугог трајања, указује неспорном и сасвим легитимном, основ те легитимности изводи се у непристрасном разматрању из некакве праисконске употребе силе.

   Несрећни младић, пометене свести, осећа управо ту чињеницу, која га мучи и раздире, да би га коначно одвела у пропаст. Ћамил не може да се интегрише у поредак зато што га пече неправда, огромна и неизлечива, можда космички заснована, неправда почетка владавине и порекла и праузрока њене легитимности. Владавина је, као да је у пометеној свести успео себи да дошапне неутешни Ћамил, заснована не на Пророковој објави, која може уставити и самог султана, него управо на насиљу.

*
* *

   Јесте занимљиво да је наш писац објавио своје дело средином педесетих година прошлог века, кад је у личном искуству оставио иза себе велику количину недоумица која је мучила његовог јунака. Посматрајући то искуство готово се добија утисак да је Ћамил својеврстан пишчев alter ego, који треба да дочара оно што се са самим писцем могло догодити. Писац и његов лик из авлије се не разликују у политичко-филозофском сазнању. И један и други су спознали да се државна владавина заснива силом и да је сила у ствари прапочетак легитимности. Њихове реакције на ту чињеницу се међутим, разилазе.

   Размотримо зато пишчев лични случај, пошто је о оном Ћамиловом било већ довољно речи. Андрић је био доктор страног универзитета, угледни књижевник, каријерни дипломат, високи функционер Министарства спољних послова, коначно посланик на страни (у оно време мале државе нису имале амбасадоре). Био је акредитован у, за оно доба, свакако најмоћнијој и најважнијој земљи нашег континента – Немачкој.

   У служби је био беспрекоран и успешан, дипломата каквог би у сваком времену пожелела свака влада. Уз то, био је патриотски надахнут, а најбољи доказ његовог патриотизма представља повратак у Београд, у окупирану земљу, упркос понуди Немаца да га, кад су се нашли у рату с Југославијом, одведу куд жели; рецимо у неку неутралну државу.

   Патриотски чин повратка у окупирану земљу довешће писца у ковитлац, донекле сличан ономе који је у размишљању захватио његовог јунака из „Проклете авлије“. Као некад између Бајазита и Џема у Андрићевој отаџбини под окупацијом почеће оружани сукоб двеју струја мишљења, беспоштедан грађански рат две идеологије и двеју герила.

   Угледни, високообразовани каријерни дипломат, који ће у то време превалити педесету, остаје изван сукоба и то некако делује природно. Додуше, једна непроверена, али изгледа ипак веродостојна, верзија пишчеве личне повеснице тврди како се једном приликом обратио писмом вођи једне од герила, саветујући му да уништи оне друге. Добија се утисак да се писац, бар донекле, без довољно одлучности и свакако без посебног одушевљења, ипак сврстао уз једну страну. У рату је међутим, победила она друга.

   Услед непоузданости података остаје нејасно и да се послужимо правним речником, непоткрепљено доказима, пишчево сврставање уз поражену страну. Чињеница је опет и то да пре и за време рата ничим није показивао посебну наклоност за оне који ће однети победу. Утолико је занимљивије његово пристајање уз победника после победе и интегрисање у новоустановљени поредак. Предраг Палавестра тврди, коментаришући кратке и једине сачуване пишчеве дневничке белешке, да је преокрет мишљења код Андрића настао при крају рата, током 1944. године. Писац је своје мишљење прилагодио приликама и готово да би се грубо могло казати како је постигао преобраћење или конверзију. То је била појава којом се још на почетку каријере бавио у докторској расправи.

   Андрић је докторирао на Универзитету у Грацу 1924. године, одбранивши рад на тему „Развој духовног живота у Босни под утицајем турске владавине“. У тези је, излажући о конверзији босанске средњовековне властеле и њеном преласку с хришћанства на ислам овако написао: „Следећи своју вековну атавистичку љубав и приврженост према земљи босански властелин определио се за ‘царство земаљско’: да би спасао своју земљу и своје тле, он је прихватио веру освајача.“

   Занимљиво јесте и то да је ово место у пишчевој докторској тези наишло на различита тумачења. Тако је Сима Ћирковић био мишљења да је Андрић „мотиве за прелазак на ислам налазио првенствено у сфери материјалних интереса“. Зоран Константиновић је напротив држао како је Андрић сматрао да је „конверзија била принудна“ зато што се без ове једино могло постати обесправљеном рајом. Очигледно је да се разлика у тумачењу јавља услед схватања принуде и њених облика. Колики је притисак, у чему је жртва, шта се губи, на шта све треба пристати? Таква питања су сасвим извесно морала мучити писца који је створио Ћамилов лик.

   Андрић је постао члан Комунистичке партије. Славољуб Ђукић каже да је то било 1953. године. Партији је наш писац остао веран до краја. Кад су га 1968. године, оболелог и хоспитализованог, посетила два представника побуњених студената, тражећи његову подршку за свој бунт, рекао им је да их не може подржати, јер је он члан два савеза – Савеза књижевника и Савеза комуниста. Мора се рећи и то како би било тешко очекивати од времешног и усамљеног каријерног дипломате предратног режима, а у том тренутку већ и нобеловца, да се уплиће у један омладински покрет и побуну.

   Неодољиво се намеће поређење пишчеве судбине са судбином његовог јунака. С правом је Петар Џаџић приметио о стогодишњици нашег писца да се Андрићу могло десити да доживи „судбину свог јунака, Ћамила из Смирне“. Писац и његов лик су дошли до сазнања да је свака владавина у основи и у суштини владавина силе. Ћамил то није могао преболети – раздирала га је неправда. Мора се међутим, претпоставити да је кроз све муке и тегобе сопственог јунака, стварајући га, вероватно прошао и писац сâм. И он је био суочен с тим сазнањем, али је за разлику од Ћамила, Андрић трезвено проценио околности и добро разумео неумитност силе, али и неумитност људског избора. Побунити се против силе, то значи у неку руку прибећи и сâм, свеједно на који начин, управо примени насиља. Онај ко оспорава владавину, неизоставно оспорава и силу која је владавину снабдела легитимношћу. Андрић није оспоравао силу, а то значи да се одрекао прибегавања насиљу. Приклонио се стога легитимном поретку, без обзира на то како је легитимност била успостављена.

   Писац јесте, лако је могуће, баш зато створио Ћамила. Лик Ћамила има алтернативну пишчеву судбину. С Андрићем би се по свој прилици десило оно што се догодило његовом јунаку, да није у себи, по цену ко зна каквих ломова, одрицања и грчевитих разговора са собом самим, успео да савлада страшно осећање неправде, какво је утиснуо у лик који је створио.

   Исидора Секулић је настојала на пишчевом поистовећивању с другим ликом, рекавши како је Андрић сав као његова Госпођица. То јесте вероватно. Ваљало би додати да Андрић јесте и Ћамил, или исправније речено, Ћамилов alter ego, односно, писац је разумна супротност судбине сопственог лика. Изгледа да је Мигел де Унамуно имао право, рекавши како је сваки велики роман у ствари аутобиографски. Проклета авлија, несумњиво јесте велики роман. Недавно је Хавијер Серкас отишао још даље од свога земљака, Унамуна. Једна личност у његовој књизи изговара ове речи: „Сви су романи аутобиографски, драги мој, чак и они лоши.“

   Књижевник се не може разумети одвојен од оног што је написао, од сопствене уметности и дела какво је створио; он је као Пекићев Мегалос Масторас, пелопонески дрводеља, кога ни смрт у страшном пожару не може одвојити од столице коју је истесао у племенитом дрвету. Писање може донети утеху, као рецимо и музика или филозофија, које нам помажу да се уздигнемо изнад мучне стварности. У књижевност је зато било преточено пишчево сазнање и искуство, али исто тако и његова мисао о праву. Андрић остаје реалист код мисли о праву, као и у књижевном поступку, али показује и особине скептика.

   Право је, по схватању какво нам се указује у Проклетој авлији, део легитимног поретка који се мора поштовати. И управник затвора и валија и кадија, сви се они у коначном исходу управљају према неком реду. Само је тај ред уведен посредством силе и то је оно што је однело превагу у пишчевом мишљењу о праву и у његовом правно-филозофском, али и у животном ставу.