Професор др Стеван ВРАЧАР

   Не волим крупне речи, али би се мој научни ангажман могао свести на служење научној истини, подржавање демократских идеја и тражење најбољих облика државног уређења, у свему томе, и увек изнад свега, у верној служби своме народу.

   Имао сам срећу да са Мишом Јовичићем годинама сарађујем и да га упознам као честитог човека, врхунског научника и драгоценог пријатеља. Овом наградом, одато ми је нагласито признање, изражена особита част, указана немерљива пажња. Стога је моја захвалност Фонду „Миодраг Јовичић“ искрена и велика.

   Веома ми је жао што сам у овоме тренутку хендикепиран извесним нервним поремећајима. Почаствован сам и обавезан да овом приликом искажем неколико речи о ономе што је предмет нашег садашњега бављења.

   У трагању за темом која би одговарала прилици, определио сам се да говорим о оном што може да буде оквир и да пружи могућности за назнаке оних тачака које у пуној мери предочавају лик и дело Миодрага Јовичића. Полазећи од тога, сматрао сам да има могућности и потребе да се управо у томе правцу нешто каже. Дошао сам до закључка да је управо Миша Јовичић онај представник наше правне науке, културе и мисли који у пуној мери заслужује да се нађе у једноме кругу који је тако назначен.

   Сматрам такође да је последња књига која носи наслов Миодраг Јовичић о себи и други о њему на пун и занимљив начин пружила управо оно што сам насловом ове теме очекивао. Притом само примећујем да је приређивач те најновије Јовичићеве књиге професор Јовица Тркуља учинио велики напор да се отргну од заборава и на једном месту објаве Јовичићеви мемоарски записи, затим његови радови из младости и разговри које је водио на крају свог животног пута.

   Мени је велико задовољство и част што је управо та књига дала подстицај размишљању о пуној основаности такве намере. Шта заправо представља тај круг који је у теми назначен? У ствари, то је основна чињеница да постоје они појединци у свим областима науке који заслужују, и својим делом, и својом личношћу, да буду најврснији представници науке у својој области, дакле да буду круг одабраних. Одабраних, не по неким имагинарним критеријумима, него по вредности и свога дела и своје личности. Круг о коме је реч у ствари представља скуп малобројних изврсника који су својим целим, како би се рекло, социјалним статусом и значајем у стању да покажу да су истински носиоци свих оних вредности које правна наука има и које се непосредно и поновно потврђују. Научници који припадају томе кругу јесу право оличење дотичне науке. Представници су области, дисциплина које се негују, у којима се даје оно што је заиста најрепрезентативније. Браниоци су онога етоса научног који као светли обод пружају могућности да буду запажени и на одговарајући начин истакнути. И лично, као појединци, они су борци и носиоци онога што се назива људским достојанством. Полазећи од тога, јасно је да реч јесте о самој елити у пуном значењу научних дисциплина и области којом се баве.

   У својим настојањима, ја сам ишао за тим да пронађем све могуће аргументе и разлоге за став да академик Миодраг Јовичић у пуној мери и по свим критеријумима заиста завређује да припада научном кругу. То се може документарно и чињенички потврдити а на један веома пластичан начин то и јесте потврђено књигом која је управо поменута. Чини ми се зато да је заиста потребно да се осветле бар основне црте и главни моменти који се могу имати у виду. На првом месту, то је околност да је и сâм Миша Јовичић био један од очигледних заслужника за избор и опредељење свих научника поменуте области којом се и сâм бавио да искористе све постојеће, макар и минималне услове за допринос развоју одговарајуће науке, макар и у оној ситуацији и у оним временима у којој се једва може видети колика је сфера слободе и колике су могућности да се та слобода искористи за унапређење и афирмацију научног рада. Миша Јовичић је то уосталом потврдио на један не може бити уверљивији и стварнији начин. Потврда проистиче из увида у његово заиста задивљујуће дело, дело које је у својој основи и целини представљено двама правцима. Први правац јесте оно што се може означити као списатељство, а други правац јесте оно што се може обележити као организациона активност – организаторство.

   Миша Јовичић јесте човек који је својом изузетном личношћу, интелектуалним способностима, изванредним људским особинама, радном енергијом која може да служи свакоме за пример, доследношћу којој човек мора да се диви, постојаношћу која је увек и свуда могла да буде пример, изградио опус који фасцинира у буквалном смислу. Његова библиографија обухвата стотине библиографских јединица, почевши од чланака, преко студија и расправа до веома великог броја књига. Притом треба имати у виду да је Миша Јовичић имао среће, да тако кажем, да у иначе изузетно тешким и нимало погодним условима ипак добије место у Институту за упоредно право које му је омогућило да испољи и афирмише све своје бриљантне особине. Ретко је који научни радник његовога статуса, ранга и места показао оно и онолико колико је он постигао. Невероватно је заиста да човек, када све гледа у ретроспективи, може да запази да је он од своје почетне позиције асистента у Институту за упоредно право, до научног саветника, за неких двадесетак година успевао да изузетним кабинетским радом, такорећи непримећен у широј јавности, организује сопствени истраживачки рад који је обележавао, и могао обележити, један темпо појављивања књига код нас ретко забележен. Готово сваке друге или треће године, а у једној години понекад и више, појављивале су се његове монографије и књиге и на тај начин биле изванредан доказ успешности постојања Института за упоредно право.

   Институт за упоредно право је у ствари био установа која је надокнађивала у великој мери дефицит научне области и научних дисциплина којима се сâм Институт бавио, а којима се у пуној мери бавио и Миша Јовичић, као најбољи репрезентант не само, како се то каже, сарадника у тој установи, него и свих других научника правника у сличним и другим областима. Миша Јовичић је заиста тим својим радом успео да направи фасцинантан опус и ја желим само да подсетим да је то опус који показује неколике, заправо три фазе. У првој фази, то је његов поменути институтски рад који је био веома плодан и, сада се може рећи, изузезетно успешан. Друга фаза јесте она у којој је Јовичић, одласком из Института за професора Правног факултета у Новом Саду, после извесног времена, био изабран и у Српску академију наука и уметности. У тој другој фази, Миша Јовичић је већ показао двоструку ангажованост: најпре у области, строго говорећи, научног истраживања, и у другом смеру, оним што се назива организаторски рад, извођење наставе, вођење научних друштава, уређивање часописа и библиотека и тако даље. Двоврсно усмерен рад је исто тако био плодан и почео је да показује Мишу Јовичића у још пунијој светлости, у светлости једне врло крупне личности наше правне науке, једног јавног посленика који може да утиче на своју средину и који служи за част тој средини. Миша Јовичић је у тој фази већ наговестио свој изузетни формат који ће бити показан и у следећој трећој фази. Трећа фаза у ствари показује Мишу Јовичића у једној другој светлости. Показује једног крупног научника и изванредног организатора а истовремено и личност која је у стању да се бави, како се то каже, јавним пословима, да буде на јавној сцени, да своје присуство обележава написима у штампи, да буде у средствима јавног информисања, да има контакте са јавношћу преко интервјуа, и томе слично.

   Мишу Јовичића све то представља као једну личност првога реда, личност која има своје место у кругу посвећеника. Када на то указујем, желео бих такође да подсетим да је област којом се Миша Јовичић бавио, у свим фазама своје поменуте активности, од изузетнога значаја. Пре свега за оно што се може назвати концептовање упореднога права, а затим и за проблематику коју је он раскривао управо таквом својом делатношћу. Миша Јовичић је, наиме, показао све неопходне одреднице проблематизовања и афирмисања упоредног права. Показао је то, пре свега, предметним одредницама, то значи успевао је веома снажно и сугестивно да покаже чиме се то бави упоредно право и чиме су у ствари заокупљена његова интересовања. То су проблеми устава, закона, федерације, односа у држави, пре свега федералној, самоуправе, локалних органа и власти, дакле свих оних питањима која су од изузетног практичног и теоретског значаја. Успевао је таквим предметним одредницама да афирмише, на не само апстрактан него и практичан начин, неопходност управо тих упоредноправних истраживања. Био је Миша Јовичић од изузетног значаја и као афирматор одговарајућег метода који је својствен тој области и тим дисциплинама. Метод упореднога права је у ствари метод класичан и већ изграђен, али се може приметити чињеница да је Миша Јовичић успео у пуној мери да покаже какве су све доприносе и вредности већ постигли они научници који су истраживали у тим правцима, пре свега у другим земљама. Нажалост, у нашој земљи било је само извесних великих имена која су се освртала и бавила упоредним правом, али као нечим споредним, пропратним и као неком врстом деривата оних дисциплина којима су се иначе бавила.

   Миша Јовичић сматра да је обогатио методологију упореднога права, што је у потпуности тачно, и својим индивидуалним приступом и извођачким методама истраживачког рада, али и концептовањем тога рада, упознавајући пре свега теоријске премисе, а затим и све оне компоненте које су неопходне за успешно потврђивање оправданости места и улоге упореднога права. Он се веома успешно бавио и могућношћу комбиновања, то јест повезивања такозваног аналитичког и синтетичког приступа проблематици права уопште, а упоредног посебно.

   На основу тих методолошких премиса и те одреднице, Миша Јовичић је веома заслужан и за трећу одредницу која би могла бити обележена као садржинска. У тој садржинској одредници се показују све оне научне дисциплине, појмови, поставке, крајњи закључци и теореме који су многи настојали да афирмишу у оквирима упореднога права. Миша Јовичић се пре свега потврдио као веома крупан носилац онога што се назива уставним правом и страних земаља, нарочито, а наравно и наше земље. Бављење уставним правом наше земље нарочито је карактеристично у трећој фази у којој се веома много ангажовао у критици свих досадашњих решења, уставних, и трагању за оним која се могу сматрати неопходним за унапређење уставности. У том смислу, може се нагласити да је Миша Јовичић један од најврснијих представника наше уставноправне науке, дакле да је конституционалист првога реда, пре свега нашег устава и уставности. Може се истаћи да је Миша Јовичић, такође, један веома крупан теоретичар чији су прилози у области теорије државе и права заиста занимљиви с обзиром на захвате које је предузимао. Нарочито је карактеристично и, могло би се рећи, од изузетног значаја, то што је успевао да покаже какве су везе између права, правних институција које се у апсолутном смислу предочавају правним прописима, и какве су све практичне консеквенце и какав је стварни живот права и правних прописа у тим областима.

   Да не бих даље користио ваше стрпљење, желео бих да приведем крају ова кратка подсећања која иду у прилог поменутој теми и моме покушају да буде предочен лик Миодрага Јовичића.

   Желео бих, наиме, да изведем и неке констатације. Прва би била да је Миша Јовичић заиста и у пуној мери остварио у областима у којима се ангажовао, а то су оне о којима јесте реч. Притом је веома значајно да је он у тој области био утемељивач, остваривач и завршитељ, могло би се рећи, једнога изузетно значајног подухвата достојног њега као ствараоца. У том подухвату се показало и могло се аргументовано показати да је упоредно право област с низом дисциплина која заслужује своје место на нашим правним факултетима. Дубоко сам убеђен да ће се у будућности то и потврдити.

   Друго, желим да нагласим да је Миша Јовичић са себи својственом скромношћу стављао своје славније и слабије представнике, а богами и понеког млађег, испред себе. То у ствари и јесте знак величине једнога научника племенитог кова који је у нашој средини толико много значио. Миша Јовичић притом често ставља друге испред себе што се тиче напора и резултата у конституисању упоредног права. Мени се пак чини да бих ту, да је којом срећом поживео, могао врло брзо чињеницама да га убедим да је управо он на првом месту. Сматрам зато да Миодрагу Јовичићу припада неизбрисива заслуга у ономе што бих ја назвао доприносом конституисању упоредног права или, да се друкчије изразим: Јовичић је утемељивач и највећи заслужник за правну компаратистику. У ствари, то јесте целина којом се бавио и којом ће се, убеђен сам, и други морати бавити. Мислим притом да се управо на један студиозан истраживачки начин може докучити шта заправо та правна компаратистика јесте или може да буде. То је у ствари оно што представља један од најзначајних доприноса Миодрага Јовичића нашој правној науци, култури нашег народа. Кажем нашег народа јер не треба заборавити да је управо Миша Јовичић од самог почетка, и на све могуће начине, у разним фазама, показивао изузетну приврженост своме народу и способност да стане у одбрану његових интереса, да покаже величину српског народа, малог народа, али у много чему и великог. Наравно, у много чему, и на неки начин, проблематичног, бар у очима странаца.

   Миша Јовичић је дакле, једна велика, светла фигура наше културе, наше науке и наших стваралачких достигнућа. Молим да ми буде дозвољено да скренем пажњу само на један цитат који је нека врста поуке и поруке Миодрага Јовичића.

   „И сматрам да право уопште, па и уставно право, не сме да буде слушкиња политике. Наука мора да буде самостална, да има свој дигнитет, а у датом случају и ауторитет. Без тога она није никаква наука. Тиме сам, чини ми се, донекле одговорио и на ваше питање о свом научном програму. Не волим крупне речи, али би се мој научни ангажман могао свести на служење научној истини, подржавање демократских идеја и тражење најбољих облика државног уређења, у свему томе, и увек изнад свега, у верној служби своме народу.“

   Ето, то је порука великог човека, великог научника и великог заслужника коме је овај скуп и посвећен.