Др Ђурица КРСТИЋ

 

 

   Поштовани господине декане (Правног факултета), професоре Аврамовићу, поштовани председниче Управног одбора Фонда ''Миодраг Јовичић'' професоре Тркуља, цењени чланови Управног одбора, драге  колегинице и колеге, даме и господо,

   О нашем Миши Јовичићу, чији су поштоваоци и пријатељи, као увек  и вечерас испунили ову салу, речено је готово све што је везано за његов рад, његов  лик и животно дело. Зато, разумећете, мени вечерас у овом обраћању није лако да говорим о њему и његовим достигнућима и прегалаштву, а да при том нужно не поновим оно што су моји изврсни претходници у овом пријатном задатку већ изрекли. С обзиром на дугорочност и природу свог друговања са Мишом, дозовољавам себи и слободу да одступим од уобичајеног узуса у оваквим приликама и не сагледавам његову личност искључиво кроз његову научну и професионалну активност. Као одмерени оптимиста, поуздајем се у вашу толеранцију за овакав мој вечерашњи приступ.

   Уз ове уводне реченице има још нешто што у овом контексту вечерас не могу пропустити да кажем. Недавно ми се, поред великог задовољства и пријатне неверице којом ме је испунила добијена награда Фонда Миодраг Јовичић, остварила једна жеља која ме је дуже време пратила. Степеницима сећања, наиме, успео сам да изнесем на видело дана своју животну приповест, осмишљену као непретенциозну хронику века који сам запамтио.У њој сам покушао да сагледам времена, и бурна и мирна, чији сам сведок био,  опишем  пределе којима сам пролазио и људе које сам сретао. А једна од личности које сам имао срећу да у животу упознам још у младости и касније са њом проведем једно дуже време био је Миша Јовичић. По многим својим особинама којих смо ми његови пријатељи и колеге постајали свесни чим смо га боље упознали, он се посебно издвајао по својој људскости у односима с појединцима и свом ставу према друштву, према општој ствари и према својој нацији у тешким историјским околностима у којима се нашла. Његова научна и професионална биографија и опсежна библиографија су познате и објављене бригом нашег Фонда и других институција које су га уважавале. Па ипак, за младе људе и за оне који можда први пут присуствују једном оваквом успостављању копче са ранијим генерацијама вредним памћења,  накратко ћу одступити од поменутог приступа и навести само неке одломке из текстова које су које су колеге и пријатељи написали о Миодрагу Јовичићу:

   ''Распутица коју је изазвао Други светски рат обележила је живот и одредила деловање генерација којима он и ми његови садрузи припадамо... Ако су икад постојале генерације које су пред ступање у живот имале све, а ступивши у њега изгубиле све – онда су то те наше...  У својој младости  оне су трпеле терор али су имале снаге – вођене духом Националне револуционарне српске омладине којој је Миодраг Јовичић био један од  предводника – од  Уједињене омладине српске, Младе Босне и Омладинске секције културног клуба Слободана Јовановића, до Југословенске равногорске омладине – да закључе линију тих српских омладинских организација.'' (Угљеша Крстић)

'   'Миодраг Јовичић је један од ретких правних писаца и професора о којем је још за живота постојало неподељено мишљење да је узор постојане моралне исправности и задивљујућег интелектуалног поштења. Већ током Другог светског рата добро је проценио шта је прави интерес властитог српског народа ...

   ''... своје умне способности посвећивао је приказивању и критичком испитивању страних уставноправних решења да би своја темељна промишљања о њима уобличио у већи број монографија непролазне вредности. Тако је настало и његово задивљујуће животно дело о великим уставним системима које остаје узор примене упоредног метода у области уставног права...'' (Коста Чавошки)

   ''У целини посматрано, научна и просветитељска делатност академика Јовичића успешан је пледоаје за одговоран, храбар и принципијелан ангажман интелектуалца у нашем времену. Својим књигама, јавним иступима, уређивањем часописа, зборника и библиотека, организовањем научних симпозијума, он је поставио својеврстан образац и меру таквог ангажмана с тежиштем на аутономној принципијелној позицији, на наглашеном личном ставу и на јединству мишљења, говора и делања. Захаљујући томе он се у својим иступањима јављао као човек става, тако да је посебна вредност његових текстова куражни став и критички суд.'' (Јовица Тркуља)

   ''Ма колико опуштен и неконвенционалан, професор Јовичић је у раду био скрупулозан, темељан и педантан, а те његове особине надилазиле су нашу средину...

   ''О научним проблемима имао је сопствено, увек аргументовано мишљење па му зато туђе мишљење и аргументи нису сметали...  (Драгољуб – Гаша Поповић)

   ''У оквиру библиотеке намењене школи и дому београдског ВајатаЈовичић је (1997) објавио монографски рад о Слободану Јовановићу. У том раду му је сажето и разговетно, језички брижљиво и научно засновано пошло за руком да осветли животни и мисаони пут овог великог српског научника и  једног од најзнаменитијих Срба у двадесетом веку.'' (Данило Н. Баста).

*

   Нашег Мишу упознао сам давно, крајем педесетих година, после  дипломирања на београдском Правном факултету приближно у исто време као и он. Обојица смо имали среће да се  - у то доба ортодоксног социјализма  у коме смо истовремено морали да студирамо и да радимо – запослимо у специфичном Институту за упоредно право чији је оснивач и директор био свестрани професор Борислав Благојевић (који је оснивао и Библиографски институт и у то време био главни правни саветник државе). По свом разумевању за нас, младу генерацију, био је пример једног типа у оно време ретких руководилаца који су разумели тешкоће у којима смо се налазили и с тим у вези реаговали подржавајући нас кроз пријем у установе којима су руководили и на други начин, између осталог и убрзаним усавршавањем у иностранству, ценећи при том стручност кандидата не обазирући се на политичку подобност.  Друга таква личност коју сам упознао у тим по живот и опстанак опасним временима вредна помена чак и у овој прилици, био је Ђорђе Ковачевић, енергични и за нас после демобилизације и пре дипломирања спасоносни директор Нове Бразде, ''предузећаза снабдевање пољоривреде''). На тој листи је и политички изузетни високо рангирани Раде Кушић директор најуспешнијег београдског извозног предузећа Југоекспорт(у које сам и без партијске књижице и пасоша изабран у оштрој конкуренцји одмах после дипломирања за шефа правне службе. Кушићева другарица – у преводу: супруга, Љиља Кушић, члан Централног комитета, била је цензор у области књижевности и културе у ондашњој републици Србији).

   Тај феномен кад је реч о односу према  делу друштва погођеном новим режимом и о нашем менталитету објашњава и све већу разлику између Југославије и земаља Источног блока у којима је директна моћ Совјетског Савеза била много већа (Катинска шума, Чешко пролеће, мађарска побуна и совјетски тенкови у Будимпешти, изручење Имре Нађа из азила наше амбасаде и његово погубљење, берлински зид, Лех Валенса).

   У тој ситуацији која је вапила за још великих романа о масовним злочинима против сопствених народа, напустио сам наизглед привлачно место у Југоекспортугде је главна област праксе била привредно право са уговорима и запослио сам се у поменутом Институту – у коме је већ пре тога  Миша Јовичић био асистент. Било нас је само двојица у соби и брзо смо се препознали неометани од било кога. Мало је рећи да смо уживали окружени књигама и часописима, страним и нашим – и одушевљени подршком главног иницијатора метода упоредног права који је тада почео и формално да се пробија у свету правне науке и праксе. Могућности за истински рад и слободну иницијативу сарадника Института, изолованих од многих сметњи тог доба, биле су изузетне и, из данашње перспективе, заиста одлучујеће за развој свакога од нас. Наше пријатељство је, како се види, отпочело пре читавих шест деценија и и потрајало је готово четири!  Разуме се,  било је периода у којима нас је живот водио различитим професионалним путевима, али кад год бисмо се у појединим приликама сретали на симпозијумима и другим скуповима, наш разговор би се настављао као да никад и није био прекидан. Наше судбине биле су сличне, као уосталом на неки начин и судбине хиљада младих из наших генерација. Обојица смо дошли са фронтова  – он са Дрине а ја из Срема, и обојица смо студирали на београдском Правном факултету, углавном као ванредни слушаоци, с тим што је он после војске доживео и комунистички казамат, уосталом као и мој брат, из кога је релативно брзо пуштен као борац на фронту, чак и одликован. (Одликовање сам по истом основу добио и ја). Та пракса општег застрашивања измешана са ситним наградама била је у то време честа комбинација намењена младим људима нарочито у Србији.

   Оваква несигурност и преокрети већ у тим нашим годинама за обојицу су представљали сталну претњу: била је довољна само једна непредвидива околност да поремети све што је на површини имало форму нормалног. Следствено томе, својом атмосфером и могућностима Институт за упоредно право у коме смо Миша и ја провели године био је и остао за нас (а и за друге) нека врста баријере и заклона против диктатуре и спас на интелектуалном плану. Једном речју, у датим околностима јединствена шанса за развој. Можда у данашње време коришћење оваквог дискурса делује у најмању руку анахроно, али су наше одушевљење и, посебно, чињеница што смо се нашли у таквим условима, значили и својеврсну сигурну изолацију од негативног генералног окружења. Одједном смо се потенцијално  духовно приближили преосталој малобројној елити на београдском Правном факултету и у институтима разних правних наука. То је, ето, по мојој оцени био и сам почетак научноистраживачке активности Миодрага Јовичића.

   Наш професор Благојевић као веома активан и запослен човек имао је свој посебни метод рада у који је спадало и писање факултетских уџбеника из више предмета по чему је такође био познат, иако му стил није био врхунски због преопширних реченица које су асоцирале на лексику немачког језика (са глаголом на крају – три реченице на  целој страни; али, и на то смо се и као студенти и, касније, као његови асистенти, навикли!). Током радног дана – а знао је да то понекад буде и викендом – обично би улетао у своју малу канцеларију на крају дугог ходника Института са импозантним изрезбареним ораховим столом пуним нових књига који је заузимао половину просторије. На цедуљицама би тешко читљивим рукописом (на који смо се брзо навикли) исписивао шта и до ког рока сваки асистент треба да уради.

   Осим упознавања са материјом упоредног права кроз усавршавање у одговарајућим страним установама и рада на већим пројектима, једна од наших дужности била је промптно приказивање приспеле стране литературе у нашим часописима. Прва књига коју је мени одредио, добро се сећам, била је из области медицинског права – Лекар, пацијент и право. Вичан дактилографији из претходног искуства и заиста жељан конкретног рада у коме сам могао да прикажем и своје знање јзика, урадио сам тај приказ, могу рећи, надахнуто трудећи се да буде и без словних грешака. (Требало је времена и до електричне писаће машине и компјутера). Професор га је врло брзо прочитао али ме није позвао. Само је на маргини написао: ''Ово је одлично написано – одмах у Ревију'''. Може се мислити колики ми је то подстицај био у самом почетку. Радост сам поделио са собним колегом Мишом.

   Ова прва наша институтска генерација стекла је потребна знања о компаративистици на светском нивоу и у том погледу Бора је гледао далеко при чему ни најмање не занемарујући другу битну страну компаративног метода – представљање иностранству наше правне традиције и културе које су за новопронађену правну теорију и праксу биле готово terra incognitа. Миша је преко Института већ у првим годинама рада, као усталом и већина сарадника који су познавали светске језике, добио прилику да у европским и америчким институцијама стекне дишломе о потребним знањима и ширини погледа овог метода што му је омогућило да се развије – према његовим соспственим речима у једном много каснијем интервјуу – у првог правог компаративисту у  области уставног права.

   Мој први веома корисни студијски боравак у иностранству био је у Салцбургу, на Семинару америчких студија у амбијенту историјског бискупског дворца (атмосфера у којој се обавља овакав тип постдипломске наставе показала се врло битном). На том Семинару професори са водећих америчких универзитета држали су синтетичка предавања о основима англосаксонскиг права, социологије, правне и опште историје, историје уметности итд... После Салцбурга у коме ми се отворио прозор једног великог светског правног система, са колегиницом из Института Јеленом Вилус као рецензентом, урадио сам први превод на српски Увода у правни систем С.А.Д. Алана Фарнсфорта, са Универзитета у Њујорку.

   Следио је вишемесечни боравак у Великој Британији у којој сам упознао примену енглеског и међународног права у ваздушном саобраћају. Тема мог докторског рада и била је из те области и међународног приватног права, а мотивисала ме је и да у Институту оснујем Групу за ваздухопловно право у сарадњи са професором Борком Николајевићем на Правном факултету. Та Група кад је за то сазрело време добила је додатак – космичко (васионско) право у чијим сам приватноправним елементима био пионир. Са академиком САНУ Татомиром Анђелићем и у оно време популарним телевизијским коментатором Југином, био сам члан делегација Југославије на светским астронаутичким конгресима и после Института.

   Друго научно поље у које нас је убацио Бора Благојевић било је учествовање са рефератима на међународним и интерним скуповима. Као оне на којима смо као сарадници ширили потребна знања истичем сарадњу са светским Удружењем за међународно право (ИЛА) и чувеним професором Бартошем.

   Трећи вид активности у склопу компаративистике била су честа предавања страних професора о тој теми. Одржавана су, иначе у начелу слободно, у великој сали институтске библиотеке а ја сам их, укључујући и коментаре, симултано преводио.

   Помињем, exampli gratiaјош неколико имена Мишиних и мојих колега сарадника из те прве генерације: Марију Тороман (за грађанско право), Виду Чок (за право жене и заштиту од дискриминације), Јакова Радишића (за грађанско право и, много касније, мецинско), Јелену Вилус (за међународно право), Љубишу Лазаревића (за кривично), Бобу Митровића (за приватне гране права), Милету Јањића (за ауторско право), Драгослава Стојановића (за грађанско право) и, нешто старијег, Врлету Круља. Већина њих брзо је докторирала или под повољним условима радила на својим тезама. Са годинама Институт је постао расадник факултетских професора и научних саветника у другим институтима (Ј. Радишић у Институту за друштвене науке у Београду, у Крагујевцу Д. Стојановић, декан Правног факултета а потом и ректор универзитета у Крагујевцу, Б. Митровић и Љ. Лазаревић на београдском Правном факултету и Миша Јовичић у Новом Саду (седам година), експерата за страно право у савезном законодавству (моја маленкост). Сви ми имали смо среће да будемо равноправно третирани и подржани у једној неообичној и реткој неформалној духовној групацији интелектуалаца у оним тешким, послератним годинама.

   И поред свега, морам рећи да ниједан суд, па ни о најгорим временима које смо преживели – и нас двојица и хиљаде других, не сме бити искључив и екстреман. За коректан закључак потребно је оно што називам Мишином сталоженошћу и смиреношћу у просуђивању којих смо и данас свесни при свакој помисли на њега и на пут који смо прелазили са њим или вођени његовим идејама и идеалима. Свесно или несвесно при том смо настојали да колико можемо успоставимо потребну копчу са генерацијама које су нам претходиле, копчу без које народ као целина у свом кретању губи сопствени идентитет у ветрометини историје. Свако од нас је при том можда ишао сопственим, другачијим путем, а Миша је заиста имао свој, онај за који се несумњиво може рећи да је у наше време био пример који млађе генерације правника треба да следе.

Хвала вам.