Професор др Лидија Р. БАСТА ФЛАЈНЕР

 

 

   Уважена госпођо Јовичић, уважени професоре Вучинићу, уважени чланови Управног одбора Фондације „Миодраг Јовичић“, моји драги пријатељи и колеге, даме и господо,

   Дозволите ми пре свега да са свима вама поделим своју дубоку захвалност Фондацији за велику част и признање које су ми учињени доделом награде „Миодраг Јовичић“. Од мог доласка у Институт за упоредно право 1. јула 1974. године академик Јовичић био је једна од најважнијих личности у мојим првим, несигурним корацима на мукотрпном али чудесном путу академског израстања. Миша није за мене био само старији и много искуснији колега кога сам се уз страхопоштовање и помало прибојавала. Чињеница да сам увек са нестрпљењем очекивала његов суд о ономе што бих написала или урадила била је превасходно везана за дубоко, потпуно нехијерархијско уважавање његовог импресивног познавања упоредног уставног права. Без имало сујете, али уз пуно разумевања, и са благом дозом добронамерне ироније, Миша је увек прихватао и то што један почетник има другачије усредсређена интересовања у уставној науци, те одатле понекад тврдоглаво брани своје, „наравно другачије мишљење“. Миша Јовичић, уредник часописа Страни правни живот и Архива за правне и друштвене науке, читао је и редиговао моје прве писане текстове. Указивао ми је на грешке тако што би ме бодрио да будем боља. Могао је, али није желео да уздрма моју самоувереност. Човек у њему, а не само много искуснији колега одмах је схватио да је у мом случају реч о упорности некога ко кроз академски пубертет пролази као вечити бунтовник против оних који су му узор.

Са поносом и захвалношћу посвећујем успомени на Мишу Јовичића своје предавање „Конституционализам и глобализација“.

   Избор теме, иако сам на њој докторирала, ипак није искључиво професионално мотивисан. Жеља да се овом уваженом скупу обратим говором о конституционализму има и симболичну поруку. Демократски конституционализам, као лакмус савремене политике, остао је лајтмотив моје истраживачке радозналости не само зато што је у последње две деценије изложен новим епохалним изазовима. И моју непрекинуту везаност за ову академску средину треба придружити ту намеру. Без првих предавања на Правном факултету далеке 1967. године; без последипломских студија и рада на тези, 35 година истраживачког искуства, укључујући и последњих 16 година у швјацарском Институту за федерализам у Фрибуру, не би били могући. Када то кажем, мислим на све оне који су подстакли и свесрдно подржавали моје прве кораке у уставно-политичкој теорији. Поред Мише Јовичића, желела бих да са дубоком захвалношћу поменем и своје прве менторе, у формалном и пренесеном значењу: професоре Јована Ђорђевића и Павла Николића, Виду Чок и – Данила Басту.

1. Увод

   Говор о утицајима глобализације на конституционализам, само пре годину дана не би могао да заобиће готово аксиоматски постављену тезу о приватизацији савремене државе и одумирању политике. Данас нас дели само нешто мање од два месеца откако су и најтврђи бастиони нео-либерализма економије затражиле финансијску интервенцију „својих“ држава. Нагризен ничим обуздаваном похлепом глобализованог финансијског капитала, глобализовани homo economicus потражио је уточиште код homo-politicusa националне државе; другим речима, код онога за кога се последњу деценију тврдило да ће се или глобализовати или нестати. Уверљив емпиријски доказ о неодумирању националне државе морао би да отклони и последње илузије о томе да се аутентично еманципаторски потенцијали робне привреде – што веће благостање за све већи а не све мањи део човечанства – могу остварити игнорисањем политике и регулативне контроле савремене државе. Коначно је постало јасно: На глобалном плану, иманентне везе између homo economicusa и homo politicusa нема. Глобалној економији недостаје кључно легитимацијско начело – грађанин. Космополитске демократије, о којој пише Давид Хелд нема, нити ће је бити. Ингеборг Маус је с правом тврдила да би глобална држава значила „програм за још један рат“. Доведена је у питање и теза Terry Eagltona, по којој је „денационализација света као заједнице држава нова епоха модерног доба“ и „помак ка критички само-рефлектованом модернитету“. У међувремену, ни сâм Фукујама не верује више у „крај историје“. Дојучерашњи беспоговорни следбеници у уставном-политичком мишљењу морали су се у међувремену уверити у то да ни конституционализам не представља „довршен концепт“, који је имунизован на структурне изазове.

   Намера ми је да из перспективе постмодерног конституционализма са вама поделим неке од аргумената које сматрам кључним за оспоравање поменуте тезе о глобализацији као „критичком саморазумевању модерне“.

Основни изазови у постмодерном
конституционализму

   Није нимало случајно што алтернативни критички универзализам настаје у управо у конституционалистичком мишљењу. Средином деведесетих година прошлога столећа критички универзализам (Higuchi и Rosenfeld, поред осталих) доводи у питање огољену идеолошку инструментализацију конституционализма и залаже се за промишљену „корекцију“ универзалности у времену постмодерне. Уставно-теоријски дискурс треба да проблематизује нове структурне изазове конститутционализму. Време антиномије између приватног и јавног, индивидуалног и колективног, бесповратно је истекло. Демократски конституционализам, као идентитет легитимитета и легалитета, мора да преиспита постмодерне структурне промене у легитимацијским начелима савремене државе, како би у епохално новом друштвено-политичком контексту потражио нове претпоставке за конституционализацију политичкога. Другим речима, демократском конституционализму потребна су иманентна решења, превасходно за следеће проблеме савремене државе и савременога права: однос између владавине права и социјалне државе, мултикултурни изазов начелу грађанина као симбола партикуларне универзалности – у оквирима националне државе; појава „над-националног конституционализма уз одсуство конституционалног демоса“ (како Вајлер у само шест речи сажима конституцијски парадокс ЕУ); још увек нерешени структурни парадокси у демократској трансформацији бивших комунистичких земаља, као и – искључиво по саморазумевању легитимна – „интернационализација“ уставотворне власти у ономе што се данас назива „state-and-nation-building“ а подразумева стратегију смиривања међуетничких сукоба и ратова.

   Дозволите да се у даљем излагању осврнем на два од постмодерних изазова конституционализму које сам већ поменула: мултикултурализам и феномен уставотворства од стране међународне заједнице. Дубоко сам уверена да веза у том случају није само темпорална. Мултикултурализам разоткрива партикуларност данашње „универзалности“, као захтев за враћање групног културног идентитета у сферу устава и политике, тачније: недемократичност индивидуалистичког либерализма у мултиетничким, мултијезичким, а – тенденцијски – и мултирелигиозним друштвима, и то на глобалном плану. Са друге стране, све чешћи наступ међународне заједнице у улози pouvoir constituant пре треба схватити као „пронађену стратегију“ за познату доктрину либералног империјализма, онако како ју је политички артикулисао A. Blair, а доктринарно јој „послужио“ A. Smith. Први од та два изазова тражи преиспитивање конститутивних чинилаца демократске легитимације уставотворне власти у мултикултурним друштвима. Други априори негира демократску легитимност уставотворне власти као такве, и тиме доводи у питање веродостојност истих оних начела у чије име најутицајнији актери у међународној заједници наводно наступају.

   На самом почетку, назначила сам да се моје излагање о односу конституционализма и глобализације темељи на ставу да глобализација не трансцендира нацију/демос као темељ политике и државе, већ да она остаје међународна. Управо у том смислу и јесте могуће разумети зашто су глобализација и регионализација истовремени феномени. Неславна судбина Нацрта устава Европске уније сведочи – поред сталог – и о томе да свака регионализација мора имати демократско легитимацијско утемељење. Уколико то важи за ЕУ као наднационални, међудржавни, дакле међународни облик регионализације, утолико пре то важи за унутардржавне облике регионализација. Конституционалистичко-демократски посматрано, „европска регија“ не постоји. Постоји само „на европским начелима конституисана регија“, дакле као нераздвојни део једне државе.

   II.1. Поједностављено речено, trust and tolerance, поверење и толеранција јесу кључне врлине грађанског идентитета, које подразумевају да већина признаје власт али подразумевају и ефикасну правну заштиту права апсолутно равноправних појединаца. У том либералном труизму сажето је конституционалистичко утемељење демократије и поимање индивидуалне слободе као правне слободе, коју обезбеђује апсолутна једнакост појединаца пред законом. Offe каже, историја класичне демократске политичке мисли, од Rousseaua до Milla, представља у ствари тематизовање те кључне амбиваленције на путу од права на индивидуалну слободу ка демократским правима.

   Дуго су толеранција према правима других и поверење у одлуку већине били прави одговор на тај изазов. Мултикултурализам, пре свега у облику мултикултурног федерализма као модела за решавање међуетничких сукоба, ставио је савремену мисао о демократској политици пред нови, нимало једноставан задатак: да пронађе иманентан одговор на питање судбинско за сваки демократски конституционализам утемељен у индивидуалистичком либерализму, а то је: Да ли већина по дефиницији увек заступа легитимну, дакле суверену вољу народа? При томе је заправо реч о критичком суцељавању са модерном политичком заједницом у два, подједнако значајна аспекта: Прво, мултикултурализам је из темеља уздрмао класични став либерализма, овековечен у следећој Миловој реченици: Институције које ће гарантовати слободу су готово неостварљиве у друштвима која чине различите националности. Значи: демократија је могућа само у друштвима са хомогеним етничким идентитетом. Поред тога, комунитаристички аргумент о начелу мултикултурног грађанина (multicultural citizenship) позива на преиспитивање једног од конституцијских начела модерне политичке заједнице, по којем простор политичког одлучивања остаје системски затворен за артикулацију разлика у културном идентитету, пре свега етничког и религијског.

   Нажалост, чак ни најоригиналнији и најинспиративнији аутори комунитаризма – пре свега мислим на Кyмлицку – нису довољно тематизовали једну од најважнијих консеквенци начела о мултикултурном грађанину: да модерно схватање нације као цивитета (nationhood as citizenship), без обзира на то да ли је културно-етнички или политички образложено, јесте demos као легитимни носилац уставотворне власти. Међутим, управо је радикализација мањинског проблема, као државног, након распада посткомунистичких вишенационалних федерација, јасно показала да демос као носилац права на конституисање политичке заједницене не укључује све етно-нације као заједнице, већ само већинску нацију. Проблем националних мањина, као политички неравноправних група, указао је на то да се „либерално-демократска универзалност“ не протеже чак ни до граница одређење државе. На делу је партикуларизам у оквиру политичке заједнице која себе види као демократску, дакле универзалну: нација као суверени народ – демос – није више истоветна са народом.

   Прилика је да поменемо Резолуцију ПА Савета Европе из 2006. која промовише начело мултикултурног цивитета (multicultural citizenship). Резолуција представља прекретницу у односу на досадашњи дискурс, не само у најзначајнијој европској организацији која има за циљ одбрану кључних тековина демократског конституционализма, већ и у другим најзначајнијим међународним организацијама. С друге стране, реч је у исто време о невероватном парадоксу. Оквирна конвенција о заштити националних мањина Савета Европе проглашава мањинска права делом међународног Била о правима, дакле основним. Оквирна конвенција јесте прва у виду партиципационих права која регулише и политичку димензију мањинског положаја. Конвенција, међутим, не иде даље од либералног поимања толеранције као искључиво индивидуалне слободе. Државе-потписнице обавезују се да гарантују пуну и ефикасну равноправност припадницима националних мањина, а не мањини као групи. Упркос томе што истоимена Декларација УН из 2007 (UN Declaration on Indigeneous Peoples) уводи на велика врата колективна права за староседелачке народе, уверена сам да колективна права за националне мањине још дуго неће представљати међународноправни стандард заштите мањина. Постмодерни конституционализам још увек није успео да рационално, аналитчки победи подозрење које је нама на овим просторима из разумљвих разлога блиско: наиме, како је могуће трајно помирити два подједнако значајна конституцијска начела: о територијалној целовитости и суверенитету једне државе, са једне стране, и о конскевентно демократској интеграцији мањина у ту исту државу, са друге. Коликогод парадоксално звучало, то питање има само један одговор: У држави са већим бројем етничких заједница, доследна демократска интеграција мањина у политичку заједницу, као нацију на којој се темељи држава, остаје једино системско, значи обезбеђење за њену територијалну целовитост и њен суверенитет.

   II. 2. Желела бих да закључим освртом на друго питање које сам поменула – о улози такозваног актера међународне заједнице као уставотворне власти. Назвала бих то временом оживљавања уставотворства као доношења нових уставних докумената и уједно временом одумирања уставотворства као аутентичног чина демократског конституционализма. Модерно уставотворство је било кључни чинилац конституисања модерних нација, међутим, најновија постмодерна уставна парадигма раскида са имаментном везом између устава и демократије. Подстицани од међународне заједнице, посредовани, а често и наметнути као део стратегије пацификације друштва и наводне демократске реконструкције државе након етничких или превентивних ратова, ти уставни акти треба да испуне два критички важна задатка: а) да успоставе или обнове, односно оснаже политичку заједницу, и б) да успоставе или реформишу правила за поделу надлежности и извршења највиших функција државне власти. Међународна заједница нема демократски легитимитет ни за један од тих задатака. Притом су оба проблема у највећем броју случајева и била узрок сукоба. На делу је епохални феномен промене природе носилаца уставотворне власти и слабљења, чак и укидања њене демократске легитимације.

   Познати есеј Закарија (Fareeda Zakaraie) објављен 1997. године у Форин офису (Foreign Affairs) „Појава нелибералних демократија“ појаву псеудодемократских режима означио је кључном за тријумф „необуздане изборне мајоризације над либералним конституционализмом“. Иако глобалан, тај феномен за Закарију остаје искључиво узрокован унутрашњим политичким разлозима. На сличну тему, И. Крастев је 2006. написао есеј под насловом „Двојници демократије“ (Democracy’s Doubles). Есеј указује на структурне сличности између два на први поглед потпуно различита сурогата демократије – руског елитизма и венецуеланског популизма. Реч је о две стране исте медаље – антиплуралистичке визије друштва и политике.

   Било би занимљиво запитати се зашто је у редовима уверених и неспорно оригиналних либералних аутора остао незапажен још један нови, и те како утицајан двојник демократског конституционализма, тачније његова пародија – дириговано, псеудодемократско и нелиберално уставотворство у којем се међународна заједница појављује као нелегитимна, а самим тим и неефикасна уставотворна власт. Дириговано уставотворство производи уставне фикције. При томе, они који симулирају уставотворство и не покушавају да симулирају и своју демократску легитимацију. Међународни сурогати за демократску уставотворну власт немају времена, али пред собом имају јасне циљеве. Игноришући конституционалистички захтев за аутентично демократско утемељење уставотворца, они се понекад не уздржавају ни тога да априори онемогуће настајање аутентично демократског консензуса. Након комуниста, наступа нова генерација „глобализованих“ политичких технолога: међународни експерти. Основна улога међународних експерата јесте у томе да потхрањују илузију у ефикасност таквог уставотворног процеса за аутентично демократски преображај држава након етничких или превентивних ратова. Попут дириговане демократије, дириговано уставотворство јесте слабо јер нема демос иза себе. Дириговано уставотворство не представља никога од оних за које тако донет устав важи, али остаје неоспорено захваљујући снажној манипулацији. Као и у демократским двојницима, такви уставни сурогати не доносе наду, већ „осећај изневеравања и преваре“.

   Да ли ће на крају ипак превладати аутентични, или такав, симуловани демократски конституционализам, зависиће пре свега од историјске одговорности кључних актера власти и грађанског друштва у државама које су изложене таквој врсти „помоћи и подршке“ међународне заједнице. Срце ми каже да у такву одговорност на овим просторима желим да верујем; разум ми каже да у тако нешто и даље морам да верујем.