Професор др Данило БАСТА

   Поштована госпођо Славка Јовичић,
   Уважене даме и господо,
   Драге колегинице и колеге

   Желим на самом почетку своје речи да изразим најдубљу захвалност свима онима који су непосредно учествовали у доношењу одлуке да ми се додели награда из „Фонда Миодраг Јовичић“ и који су, дакле, сматрали да сам те награде достојан као и моји претходници, професори Коста Чавошки и Стеван Врачар. Ако занемарим похвалнице током школовања, то је прва награда ове врсте коју сам уопште добио! Прва и изузетно драга. Гледајући унатраг, срећан сам што су ме мимоишли признања, награде и ордени из времена титоистичког деспотизма или милошевићевске сатрапије, због којих бих се данас морао стидети. Гледајући, пак, унапред, срећан сам што ћу увек с поносом моћи да кажем да је прва награда која ми је икада додељена била часна награда часног имена Миодрага Јовичића.

   Када ми је било саопштено да сам трећи лауреат ове награде, био сам, признајем, веома изненађен, у неку руку чак склон уверењу да је у овом случају донета рискантна одлука. Чинило ми се да се олако прешло преко околности да између онога чиме се бавио академик Јовичић – а то су, у првом реду, уставно право, упоредно право и политички систем – и онога чиме се сâм бавим – а то су, пре свега, правна и политичка филозофија – нема тематске подударности, а некмоли дубљег склада и прожимања. Када сам, међутим, после тог првог утиска, боље размислио, раскриле су ми се неколике додирне тачке на основу којих се указало необично – мада, разуме се, не и потпуно – сагласје између онога што је радио (и урадио!) Миша Јовичић (тако смо га од миља звали) и онога што у свом послу и занату покушавам да чиним.

   Први моменат тога сагласја видим у односу према српском језику. Миша Јовичић је био пастир српскога језика: старао се о њему, чувао га од ружења и кварења, бдео над њим, неговао га и поштовао. Његове књиге, све одреда, сваким својим ретком одају ту бригу за наш језик, тај труд да се и у изради научног текста нађу и употребе праве речи, оне којима су својствене снага израза и моћ значења. Научним сазнањима до којих би дошао Миша је увек тежио – најчешће и успевао – да даде примерен и складан језички облик. Као да се у томе руководио слутњом да ће научна истина, онолико колико нам је дата као коначним бићима, бити поузданија и трајнија ако буде сједињена с лепотом с којом се саопшти. – Привржен нашем језику, Миша Јовичић – то ваља особито нагласити – никада није био скучен језички чистунац; у његовом односу према српском језику није било ни трунке задртости и заслепљености. – Миша Јовичић се није бавио филозофијом језика, али је, ипак зато, његов став према језику, према сопственом матерњем језику, имао у себи нечега суштаственог: увида, наиме, да изван језика нити бивствујемо нити можемо бивствовати, свеједно да ли као појединци или као народ. Језик је упориште и залога нашег постојања. Он одређује људску егзистенцију, па и ону, поготово њу, која се одала науци као позиву и истини као задатку. У томе је садржан дубљи и скривенији смисао оне бриге коју је Миша Јовичић несебично поклањао нашем српском језику. По томе он може бити (и треба да буде) узор млађима који се тек одважују на пут бављења правним и сродним наукама.

   Други моменат сагласја између Мише Јовичића и мене, између његових и мојих настојања, видим у односу према Слободану Јовановићу. Миша је био велики познавалац и не мањи поштовалац Слободана Јовановића. Овог „великог српског научника и једног од најзнаменитијих Срба у двадесетом веку“, како га је сâм означио у својој лепој књижици о Слободану Јовановићу, Миша је, не само у науци уставног права и теорији државе, сматрао светлим путоказом, драгоценим примером и незаменљивим учитељем кога треба следити. У тој књижици, писаној с нарочитом интелектуалном љубављу, Миши је пошло за руком да сажето и разговетно, језички брижљиво и научно засновано, предочи животни и мисаони пут Слободана Јовановића, те да обухвати све видове његове разгранате научне, списатељске и политичке делатности. Саопштио је све оно што је неопходно да би нам изложио и приближио Јовановићев целовит лик. Бацио је светлост на Јовановића историчара, правника, политиколога, социолога, компаративисту, биографа-портретисту, стилисту. Није изоставио или занемарио ниједну страну Јовановићевог рада. Истина, при том се, имајући свакако на уму природу и намену „Вајатове“ библиотеке „Школа и дом“ за коју се латио писања о Јовановићу, држао елементарног излагања приступачног свима, кретао се на равни на којој га може пратити сваки читалац, чак и онај који о Јовановићу нема никаквих претходних сазнања или обавештења, али једноставност код њега нигде и ниједног трена није прелазила у поједностављивање, нити је приступачност повлачила за собом вулгаризацију. Није претерано рећи да је Миша о Јовановићу писао јовановићевски. Својом књижицом о Слободану Јовановићу он је уверљиво показао да је, свакако, и једини који је у том часу био кадар да пружи целовито и свеобухватно дело о том великану наших духовних наука у целини. Не можемо знати да ли је, макар и потајно, намеравао да приступи писању таквог дела. Морамо, међутим, зажалити што такво дело није настало из Мишиног пера, јер је он за такав потхват имао све потребне претпоставке и обавио све неопходне предрадње.

   Миша Јовичић је добро знао да смо сви ми велики дужници према Слободану Јовановићу. Свој дуг, међутим, он је увелико стигао да одужи, и то не само поменутом књижицом него, исто тако, и уприличавањем великог четвородневног научног скупа у Српској академији наука и уметности 1997. године посвећеног личности и делу Слободана Јовановића. Миша је био покретачка душа тог скупа – од саме почетне замисли, преко придобијања учесника и организационих послова, до објављивања обимног зборника радова. На његов позив, постао сам члан Организационог одбора и могао сам из близине да пратим колико му је било стало да се скуп одржи и да буде успешан. Све се, срећом, угодило да баш тако и буде, и Миша је на крају имао добрих разлога за истинско задовољство због једног важног и ваљано урађеног посла. А својим прилогом на том скупу он је, за разлику од оних који се задовољавају изношењем и понављањем просте тврдње да је Слободан Јовановић велики правни писац, узео да наведе све оне Јовановићеве одлике које такву тврдњу поткрепљују и које јој дају образложен смисао.

   Најзад, поменућу још један, трећи, моменат сагласја између Мише Јовичића и данашњег лауреата награде која носи његово име. Посреди је библиотека „Политика и друштво“, свима нама добро знана. Миша је био међу онима који су се почетком деведесетих година прошлог века сместа одазвали позиву професора Божидара С. Марковића да се та Библиотека, основана 1937. и замрла 1945. године, обнови и да јој се удахне нов живот. Доцније је постао и њен главни и одговорни уредник. У том својству, исте оне године када је отишао са овога света (1999), потписао је мој превод Келзеновог списа О суштини и вредности демократије. У тој улози и те исте кобне године, нашао је времена да прочита рукопис моје књижице Неодољива привлачност историје, да га рецензира, прихвати за штампу, али не и да дочека његово објављивање као шездесет пете свеске библиотеке „Политика и друштво“. Управо је тој књижици било суђено да угледа светлост дана с Мишиним црно уоквиреним именом и презименом.

   Када је Миша Јовичић преминуо, на његовом писаћем столу затекла су се два рукописа. Један је имао неколико десетина страница, тек започет, недовршен, у обрисима. Миша је био кренуо да опише свој живот и да на хартију пренесе своја сећања и своје доживљаје. Није, нажалост, у том свом науму далеко одмакао. Стигао је само да, рукописом дрхтаво исписаним, казује о својим раним годинама, годинама учења. – Други његов рукопис, на срећу, био је довршен. Преко њега је била прешла пишчева „последња рука“. Рукопис је имао свој склоп, унутрашњу логику, одређен наслов. Другим речима, био је доведен до оног степена уобличености који значи припремљеност за штампу, за одашиљање на неизвесне, често и загонетне путеве књиге, али и на духовне адресе оних који су спремни да је узму у руке и за њу одвоје који делић свога животног времена. Реч је о рукопису Косово – Историјски и уставноправни аспект. Благодарећи новчаној потпори госпође Славке Јовичић, потпори произишлој из оне љубави коју само сестра може имати према брату, поготово брату кога више нема међу живима, Мишино Косово могло је, убрзо и без тешкоћа, бити објављено као шездесет седма књига „Политике и друштва“. Била је то прва књига коју сам потписао као нови главни и одговорни уредник те едиције. Учинио сам то с осећањем високог поштовања према ауторској и људској личности Миодрага Јовичића, код кога је трагање за научном истином свагда било прожето интелектуалном честитошћу и повезано са заступањем моралних вредности. Такође, и не мање, учинио сам то с осећањем обавезе да уређивање библиотеке „Политика и друштво“ мора остати верно истим оним мерилима и начелима којих се, док је био на њеном челу, неодступно придржавао Миша Јовичић.

   Мишина књига о Косову проистекла је из неколико извора, али је најснажнији и најбистрији било његово дубоко и искрено родољубље. Миша Јовичић је одиста био српски родољуб у најплеменитијем смислу те речи, данас увелико нагрђене и обесмишљене. Однекуд слутим да му је још у раној младости прирастао за срце онај познати стих: „Мене све ране мога рода боле“. Миша је волео свој род, свагда свестан и његових врлина и његових мана, али га никада није волео на уштрб или штету било ког другог народа. Мишино родољубље уливало се у човекољубље и у овоме налазило своје довршење. – Ако речи „родољуб“ треба у нашој средини вратити достојанство, а верујем да треба, онда се то најбоље може учинити указивањем на онај тип родољуба, честитог и нескученог, који је узорно оличавао Миша Јовичић.

   Да би у науци постигао крупне и вредне резултате, да би у њој заузео значајно место, научник не мора неизоставно бити ни чврст карактер ни племенита личност. Освајање знања и истине не иде увек руку под руку с таквим људским особинама. Миша Јовичић, који нас је пре четири године прерано напустио, био је, међутим, човек и научник друкчијег кова. Пут којим је ишао у науци, у којој је створио дела трајне вредности, био је у исти мах пут његовог личног морала. По том путу, двоструком а једном, Миша Јовичић је корачао истрајно и усправно. Због тога награда уз коју иде његово чисто име, која ми је ненадано додељена и коју примам с харношћу, представља дар који ме не само озарује него и високо обавезује.

(Реч на додели награде из „Фонда Миодраг Јовичић“,
16. октобра 2003. године.)