Др Душанка КОМНЕНИЋ

   Poštovani članovi Upravnog odbora Fondacije “Miodrag Jovičić“,
   Uvaženi dekane,
   Drage kolege i prijatelji,

   Veoma sam ponosna što sam dobila nagradu Fondacije koja nosi ime našeg poznatog akademika i profesora Miodrag Jovičića. To za mene predstavlja veliko i važno priznanje. Zahvaljujem se Upravnom odboru  Fondacije na izuzetnoj časti koju su mi  ukazali dodeljivanjem ove nagrade.

   Naslov mog doktorskog rada je ’’Pravo na mirno uživanje imovine u presudama i odlukama  Evropskog suda za ljudska prava donetim u postupcima u kojima su bivše jugoslovenske republike bile odgovorne države.’’

   Ja sam za moj doktorski rad odabrala temu iz oblasti ljudskih prava, jer je kod nas ideja ljudskih  prava i zaštita ljudskih prava postala aktuelna posle uključivanja Srbije u Savet Evrope i posle ratifikacije Evropske konvencije o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda, odnosno posle 3. marta 2004. godine kad je Konvencija stupila na snagu u Srbiji.

   Opredelila sam se za istraživanje zaštite ljudskog prava na mirno uživanje imovine koje je garantovano članom 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, jer je to jedno od najvažnijih prava za čoveka, a i jedno od prava za koje se najviše traži zaštita pred Evropskim sudom za ljudska prava. 

   Međutim, iako je u pitanju jedno od  najznačajnijih  prava, kod nas nema mnogo radova povodom ove teme, pogotovo nema studije  koja u tom pogledu  govori o situaciji u bivšim republikama SFRJ, pa je to dodatno uticalo da ja pokušam da ovim istraživanjem doprinesem sagledavanju problema koje bivše jugoslovenske republike imaju u vezi sa zaštitom prava na mirno uživanje imovine, odnosno u kojoj meri te nove države svojim građanima pružaju zaštita ovoga ljudskog prava.

   Moj rad se sastoji od sedam delova. Nakon Uvoda, sledi deo Svojina i imovina u građanskom pravu, zatim deo u kojem je predstavljeno Pravo na imovinu kao ljudsko pravo, a potom deo sa naslovom Raspad SFRJ. Peti deo rada se odnosi na Postupke pred Evropskim sudom za ljudska prava koji su pokrenuti protiv novih država nastalih na području bivše SFRJ u vezi sa zaštitom prava na mirno uživanje imovine, šesti deo su Zaključna razmatranja, a u poslednjem sedmom delu rada navedena je Literatura koja je korišćena prilikom izrade ove disertacije.

   Ključni deo rada odnosi se na postupke pred Evropskim sudom za ljudska prava koji su pokrenuti protiv novih država nastalih na području bivše SFRJ u vezi sa zaštitom prava na mirno uživanje imovine.
Tu su obrađene odluke i presude Evropskog suda za ljudska prava donete u postupcima  u kojima su odgovorne države bile bivše republike SFRJ zbog povrede prava na mirno uživanje imovine iz člana 1. Protokola 1. uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

   Istraživanjem su obuhvaćene odluke i presude koje je Sud doneo u periodu od ratifikovanja Konvencije u svakoj novoj državi nastaloj na prostoru bivše SFRJ, pa do kraja 2015. godine.

   Analizirajući sve ove presude Suda, kao i veliki broj odluka u kojima je Sud predstavke građana proglasio nedopuštenim, saznali smo  koji su to razlozi naveli građane da se obrate Sudu, odnosno u kom pogledu su bila narušena njihova imovinska prava i, s druge strane, kakav je bio odgovor Suda u svakom pojedinom slučaju, ili povodom određenog problema.

   Građane su najviše pogađali problemi u vezi sa ”starom deviznom štednjom”, zatim sa oduzimanjem stanarskih prava i kuća, sa neizvršavanjem sudskih presuda, pogotovo donetih u radnopravnim sporovima ili u postupcima povodom naplate ratne štete i problemi sa neisplaćivanjem penzija.

   Sudeći prema broju podnetih predstavki, građani su se najčešće obraćali Sudu zbog nemogućnosti da dođu do svoje “stare devizne štednje”, koju je, bar na papiru,  garantovala država SFRJ.

   SFRJ je,  u međuvremenu,  prestala da postoji, a nove države koje su nastale na njenoj teritoriji  donele su sopstvene propise o preuzimanju duga po osnovu stare devizne štednje. Svaka država je, takođe, utvrdila uslove i način vraćanja štednje građanima, pri čemu se zakonska rešenja razlikuju u zavisnosti od toga da li su države za isplatu štednje postavljale neke uslove (u vezi sa državljanstvom, prebivalištem štediše ili sedištem banke). Pitanje “stare devizne štednje” rešavano je i u okviru međudržavnih pregovora o sukcesiji SFRJ.

   Najveći broj predstavki koje se odnose na “staru deviznu štednju” podneli su građani Bosne i Hercegovine, ali ovaj problem je bio prisutan u svim državama.

   Pošto su nove države bile potpuno ekonomski oslabljene, preduzimale su razne mere nastojeći da  zaštite svoju kakvu-takvu finansijsku stabilnost. Stoga je i Evropski Sud za ljudska prava svoje odluke, odnosno presude povodom “stare devizne štednje“  donosio uzimajući u obzir ukupnu situaciju, posebno ceneći, s jedne strane postupanje države, a s druge strane radnje koje su preduzimali sami podnosioci predstavki, zatim težinu tereta koji su morali podneti zbog neisplaćivanja štednje, odmeravajući da li je i u kojoj meri postignuta pravična ravnoteža u zaštiti interesa društvene zajednice i zaštiti prava pojedinaca. U  nekim slučajevima Sud je utvrdio da država nije povredila pravo na mirno uživanje podnosioca predstavke, a u nekim slučajevima je zbog nemogućnosti da procesuira sve podnete predstavke, ali i sa namerom da predupredi podnošenje nekoliko hiljada novih predstavki koje su bile pripremljene, doneo tzv. pilot-presude, smatrajući da će tako rešiti sistemski problem i na taj način najefikasnije primorati pojedine države da otklone povredu prava prema svim štedišama koji su u istoj situaciji i sprečiti dalje kršenje prava.

   Osim zbog “stare devizne štednje“ građani su se u velikom broju obraćali Sudu zbog oduzimanja stanarskih prava na stanovima u društvenoj svojini, kuća i stanova u privatnoj svojini građana, kao i druge imovine. Ovi problemi su posebno pogađali građane sa teritorija Hrvatske i Bosne i Hercegovne, te su i predstavke povodom ove problematike u najvećem broju usmerene protiv tih država. Oružani sukobi na područjima ovih bivših republika SFRJ primorali su stotine hiljada ljudi da napuste svoje stambene prostore u kojima su živeli, što je dovelo do izbegličke krize ogromnih razmera. Građani su pod pritiskom situacije i zbog straha za život sami odlazili iz svojih stanova i kuća, dok su u nekim slučajevima bili silom iseljeni ili isterani iz svojih domova, ostavljajući svu imovinu koju su posedovali.

   Kad su u pitanju predstavke podnete protiv Hrvatske zbog oduzimanja stanarskih prava, bilo da su u pitanju civilni stanovi u društvenoj svojini, bilo vojni stanovi dodeljeni od strane od nekadašnje JNA, odluke koje je Sud donosio u ovim predmetima, uglavnom, nisu bile u skladu sa očekivanjima hiljada građana. Naime, brojne predstavke podnete Sudu zbog oduzimanja stanarskog prava, Sud je proglasio nedopuštenim, a jedan od razloga nedopuštenosti, kako je Sud obrazložio, je  vremenska nenadležnost, tj. Nekompatibilnosti ratione temporis, jer se oduzimanje stanarskog prava desilo pre nego je  Konvencija stupila na snagu u Hrvatskoj, što znači pre 5. novembra 1997. godine. Sud je proglašavao predstavke nedopuštenim i zbog nekompatibilnosti ratione materiae, jer je Sud našao da stanarsko pravo, u određenim okolnostima, više nije predstavljalo imovinu u smislu člana 1. Protokola 1 uz Evropska konvencju za zaštitu ljudskih prava i osnovnoh sloboda, pa iz tog razloga nije moglo biti predmet zaštite pred Sudom. Pored toga, Sud je utvrdio da je oduzimanje stanarskih prava koje je izvršila hrvatska država bilo u skladu sa hrvatskim zakonima i težilo je postizanju legitimnog cilja državne socijalne politike. A smatrao je, takođe, da je time postignuta pravična ravnoteža između zaštite opštih interesa i zaštite pojedinačnih interesa, pri čemu je zadiranje države u imovinska prava pojedinaca, po mišljenju Suda, ostalo u okviru dozvoljenih granica slobodne procene.

   Situacija u vezi sa oduzimanjem stanarskih prava je bila drugačija u Bosni i Hercegovini, jer su svi nosioci stanarskog prava u Bosni i Hercegovini, po pravilu, imali pravo na povraćaj svojih predratnih stanova, kao i pravo njihovog otkupa po povoljnim uslovima, pa je Sud odluke donosio u zavisnosti od okolnosti slučaja.

   Treća velika grupa predstavki, računajući prema brojnosti, odnosi se na neizvršavanje pravosnažnih domaćih sudskih presuda i drugih odluka državnih organa. Najveći broj ovih predstavki podneto je protiv Srbije, mada je problem neizvršenja domaćih presuda, isto tako  prisutan i u drugim državama nastalim od bivših republika SFRJ.

   Zbog neisplaćenih plata, naknada, doprinosa za socijalno osiguranje i sl. radnici su često pokretali sudske postupke protiv poslodavaca. Domaći sudovi su donosili presude u korist radnika, ali nedostajao je mehanizam koji bi primorao poslodavce da te presude izvrše. Poslodavci o kojima je reč najčešće su bila društvena preduzeća u restrukturiranju, odnosno društvena preduzeća u kojima je započet ili završen stečajni postupak.

   Više puta u svojoj  praksi Evropski Sud je isticao da se izvršenje presude koju je doneo neki  sud mora smatrati delom samoga suđenja. Bez obzira na to da li dužnik dolazi iz privatnog ili društvenog sektora, država mora preduzeti sve mere i obezbediti delotvorno učešće celog svog aparata kako bi se pravosnažna sudska presuda ili odluka nekog državnog organa izvršila. Isto tako, Sud je naglasio da je država direktno odgovorna za dugovanja preduzeća kojima upravlja, odnosno za dugove društvenih preduzeća, tako da država ne može navoditi kao izgovor za neizvršenje presuda ni nedostatak sopstvenih sredstava, ni nedostatak sredstava kod dužnika. Stoga je u ovim predmetima Sud utvrdio da neizvršenje pravosnažne sudske presude ili druge odluke državnog organa predstavlja povredu prava na mirno uživanje imovine iz člana 1. Protokola 1.uz Konvenciju.

   Zbog neizvršavanja pravosnažnih domaćih presuda Sudu je podnet veliki broj predstavki i protiv Bosne i Hercegovine. Pritužbe podnosilaca predstavki, dobrim delom se odnose na Republiku Srpsku koja nije izvršila presude donete u korist većeg broja lica kojima su dosuđeni određeni iznosi po osnovu utvrđene materijalne i nematerijalne ratne štete nastale u periodu ratnih dejstava od 1992. godine do 1996. godine.

   Nemogućnost ostvarivanja prava iz penzijskog i invalidskog osiguranja, naročito kad je pitanju isplata penzija, pokazalo se kao problem zbog kojeg su, takođe, podnete brojne predstavke Sudu. Zbog raspada SFRJ i oružanih sukoba veliki broj korisnika penzija, pogotovo u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini, morao je napustiti svoje prebivalište. Sa prekidom platnog prometa između novostvorenih država, prekinuta je i isplata penzija u dužem vremenskom periodu. Nove države su donele nove propise kojima su na različite načine uredile oblast penzijskog i invalidskog osiguranja. Nekim korisnicima penzija koji su svoje pravo ostvarili za vreme postojanja SFRJ u novim državama je smanjena visina penzije, a nekima koji su izbegli ili su prognani iz mesta gde su živeli, isplata je u određnom periodu obustavljena.

   Povodom problema sa isplatom penzija najviše predstavki je podneto protiv Hrvatske, a zatim protiv Bosne i Hercegovine.

   Korisnicima penzija koji su živeli na prostoru Republike Srpske Krajine (RSK) Hrvatska je obustavila isplatu penzija tokom 1991. godine. Situacija je pogoršana kad je zbog hrvatske vojne akcije “Oluja“ početkom avgusta 1995. godine srpsko stanovništvo iz tog dela Hrvatske moralo napustiti svoja prebivališta. Kad je stvorena mogućnost da se opet vrate u Hrvatsku, korisnicima penzija je ponovo uspostavljena isplata penzija i to od datuma kad su podneli zahtev, ali su odbijeni njihovi zahtevi da im se isplate sve neisplaćene penzije od trenutka kad je prestala isplata, pa do ponovnog nastavljanja isplate, a to je bio period od šest-sedam godina. Obrazloženje hrvatskih organa je bilo da su prestali da vrše isplatu penzija korisnicima sa područja Republike Srpske Krajine jer su oni primali penzije od organa Krajine, a relevantnim propisima iz penzijskog i invalidskog osiguranja određeno je da jedno lice ima pravo da prima samo jednu penziju.

   Sud se prilikom razmatranja okolnosti i utvrđivanja činjenica u ovim predmetima u potpunosti oslonio na argumente koje je iznela hrvatska država i zaključio da u ovim slučajevima nije došlo do povrede prava iz člana 1. Protokola 1. Sud nije uzeo u obzir činjenicu da ovi korisnici nikad od organa Srpske Krajine nisu dobili bilo kakva rešenja o ostvarivanju prava na penziju ili o isplati penzije, niti je Sud obratio pažnju na iznos te tzv. “penzije“ koju su oni primali od organa RSK, a taj iznos je bio sasvim simboličan. Takođe, Sud nije obratio pažnju ni na to da su penzije, koje su legalno zarađene u Hrvatskoj, jedini izvor prihoda najvećem broju ovih korisnika, niti je cenio težinu tereta koji su podneli ovi korisnici, budući da zbog neisplaćivanja penzija nisu imali sredstava za život.

   Značajan broj predstavki protiv Hrvatske Sudu su podneli penzionisani pripadnici JNA kojima je po proglašenju samostalnosti Hrvatska smanjila penzije u određenom procentu i ukinula neke povlastice koje su uživali za vreme postojanja bivše SFRJ. Sud je istakao da države imaju široku slobodu procene u uređivanju svoje socijalne politike i da u tom kontekstu treba posmatrati smanjenje penzija i ukidanje povlastica pripadnicima bivše JNA. Naglasio je da je preduzimanje ovakve mere predstavljalo način na koji je Hrvatska integrisala vojne penzije pripadnika JNA u opšti sistem penzijskog i invalidskog osiguranja Hrvatske. S obzirom da podnosioci predstavki nisu izgubili pravo na penziju, nego samo nekoliko procenata penzije i povlastice dobijene u bivšoj državi, pri čemu nije narušena suština njihovih penzijskih prava, Sud je zaključio da, zbog smanjenja penzija ovoj kategoriji korisnika, nije došlo do povrede člana 1. Protokola 1.

   Zbog prekida isplate penzija pred Sudom se vodio postupak i protiv Srbije. Prestanak isplate penzije podnosiocima predstavki, koji su živeli na teritoriji  AP Kosovo i Metohija usledio je nakon uspostavljanja međunarodne uprave na teritoriji te Pokrajine.

   Penzijski sistem u Srbiji utemeljen je na principu međugeneracijske solidarnosti i tekućeg finansiranja, a kako država Srbija nije u mogućnosti da naplati doprinose za penzijsko i invalidsko osiguranje na području AP Kosovo i Metohija od 1999. godine, otkad je uspostavljena međunarodna uprava na toj teritoriji, to korisnici koji su na toj teritoriji ostvarili pravo na penziju, više nisu mogli da je primaju. Problem sa isplatom penzija ovim korisnicima usložnjen je i zbog činjenice da je dokumentacija iz ove Pokrajine velikim delom uništena, a deo je nestao i više nije dostupan nadležnim organima Srbije. Osim toga, zabeleženi su i učestali pokušaji zloupotrebe prava na penziju prikazivanjem lažne dokumenatacije.

   Ovi razlozi sadržani su u mišljenjima Ministarstva za socijalna pitanja i Ministarstva rada, zapošljavanja i socijalne politike Srbije, a na osnovu tih mišljenja RF PIO je obustavio isplatu penzija podnosiocima predstavki.

   Na osnovu sprovedenog istraživanja nametnuo se zaključak da na teritoriji bivše SFRJ, u novostvorenim državama, postoji visok stepen ugrožavanja prava na mirno uživanje imovine, garantovanog članom 1. Protokola 1. uz Konvenciju. Takvo stanje u najvećoj meri je prouzrokovano raspadom SFRJ i stvaranjem novih država na njenoj teritoriji, zatim oružanim sukobima na prostoru bivše države, čije razorne posledice po stanovništvo, te celokupnu privrednu i komunalnu infrastrukturu nisu u potpunosti otklonjene ni do danas. Među uzrocima značajnu ulogu ima i proces tranzicije usled kojeg je u bivšoj SFRJ, a naročito u novim državama došlo do transformaciju svojinskog režima i drugačijeg formiranja ekonomskih i političkih odnosa.

   Nove države nastale na prostoru ranije SFRJ, u uslovima osiromašene privrede i pada standarda stanovništva, nastojeći da opstanu i učvrste sopstvene temelje, tokom proteklog perioda nisu pružile dovoljnu i efikasnu zaštitu imovinskih prava građana.

   Postupanje Evropskog suda za ljudska prava doprinelo je boljoj zaštiti prava na mirno uživanje imovine na teritoriji bivše SFRJ, međutim, valja primetiti da je u nekim situacijama Sud propustio da analizira i oceni mere koje su preduzimale pojedine države, a čiji je rezultat bio trajno oduzimanje imovinskih prava nekim građanima. Takav odgovor Suda odvratio je mnoge građane da zbog istih problema potraže zaštitu pred Sudom.

   Evropska konvencija za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda  i Evropski sud za ljudska prava su, nesporno, najpotpuniji i najefikasniji mehanizmi zaštite ljudskih prava u državama u okviru Saveta Evrope, ali potrebno je naglasiti, kao što je Sud mnogo puta dosad u svojoj praksi naglasio, da je uloga Suda u zaštiti ljudskih prava supsidijarna. Primarna uloga u zaštiti ljudskih prava pripada državama.

   Države nastale na prostoru bivše SFRJ moraju u daleko većoj meri, nego što su to pokazale u periodu od ratifikovanja Konvencije do kraja 2015. godine, uvažavati Konvenciju i raditi na promociji i zaštiti ljudskih prava.

1. Izlaganje na dodeli nagrade Fondacije “Miodrag Jovičić”, 16. oktobra 2018.